Zlo banalnosti

Toga, veli, danas više nema. I da je znao da ćuti posle poraza – razvija svoju tezu moj prijatelj – danas bi ga narod na rukama uneo na Andrićev venac.

Naravno da ovde ima preterivanja, ali mi se čini da mi je bilo jasno šta je hteo da mi kaže. Poruku sam, naime, razumeo tako da je danas nestalo solidnog političkog diskursa. Nije se teško složiti sa jednom takvom postavkom. Analitičari su svojom očajnom površnošću uništili svaku ideju ozbiljnog političkog mišljenja. Profesori i akademici predali su se tehnici svojih sinekura, i važniji im je novac od projekata nego političke ideje koje bi trebalo da razmatraju. Sociolozi pabirče za naručene studije koje valjaju samo njihovim naručiocima. Itd. Skačući s teme na temu (kao što se u Banatu, rekao bi Crnjanski, skače s bundeve na bundevu) došao sam nekako i do kampanje koja ipak mora biti u središtu ovoga posmatranja: iako se ona čini kao da nije najbolje mesto za razmišljanje o politici, ipak, vidite, ima ljudi koji čeznu i za tim, smatrajući da je baš tu i mesto i vreme da se javi istinski politički govor. Čast izuzecima – o njima ću jednom drugom prilikom, među njima je svakako Vuk Jeremić – sve drugo u ovoj kampanji nastoji da spusti nivo političke debate toliko nisko da postaje uvredljivo za iole ozbiljnije ljude da u tome učestvuju. Vrhunac je u pojavi da ačenje i prostačenje postaju sad oznaka novog srpskog političkog idealizma. Naša agonija, dakle, ulazi polako u fazu farse. Rable i njegov Gargantua divni su primer literature, ali politika je ipak nešto drugo – doista ozbiljna stvar, i što je najgore, čak smrtno ozbiljna. Čim njenu ozbiljnost uzmete neozbiljno očekujte od nje gadnu, zlobnu osvetu. Nikad nisam najbolje razumeo ono da je zlo banalno; ali da je banalnost zlo, u to nemam nikakve sumnje.