Nisam scenarista, ali mogu da probam. Branislave Nušiću, šta kažeš na ovo?
Dan 12. otkako se desio strašni zločin sa nadstrešnicom. Zavesa se diže. Svetlo umesto od reflektora prosipa se po daskama sa četrnaest sveća poređanih u širok krug.
Na bini zatičemo sumnjivce kako se užurbano kreću; jedni trpaju sive fascikle u džakove i iznose ih u mrak, drugi mašinom uništavaju papire, seckajući ih u froncle od dokaza…
Kravate su im razvezane, na košuljama im se ispod pazuha vide fleke od znoja. Ne gledaju jedni u druge. Rade u tišini.
Odjednom se vazduhom probija zvuk, čuju se gromoglasno fanfare. Na scenu stupa konjica. Veličanstveno i moćno izgledaju u crnim togama, kao superheroji sa plaštevima. Odgovornima za zločin papiri ispadaju iz ruku, jer ih prepoznaju… To su sudije i tužioci.
Gledaju se netremice. Jedan od konjanika u crnom im prilazi… Obraća im se odsečnim i grubim glasom.
Tužilaštvo: „Kako napreduje skrivanje dokaza za nadstrešnicu? Jeste li uspeli da uništite sve papire, sklonite sve objave sa interneta, zapretite kome treba, potkupite tamo gde ne ide, pobegnete u inostranstvo, osigurate lovu na Kajmanskim ostrvima… “
Odgovorni: „Nnn-nismo. Trebaće nam još par dana…“
Tužilaštvo: „Dogovoreno. Hapsićemo onda i dalje studente i ove iz opozicije.“
Odgovorni za zločin u tišini nastavljaju sa svojim poslom. Konjanici se udaljavaju.
Zavesa pada. U sali je mrak.
…
P.S. Agata Kristi, eat yourself.
Autor je lekar iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.