Skrivanje istine o zločinu u Pandi je zločin: Autorski tekst Radeta Radovanovića

Kako sam se ovim zločinom detaljno bavio u svom romanu Smeh pod vešalima – verujem da će imena i činjenice koje ovom prilikom iznosim, i Aleksandru Vučiću, vladaru Srbije, koji evo već deset godina roditeljima žrtava obećava istinu o ubicama njihove dece, osvežiti sećanje na zločin koji se desio u vreme kada je on bio ministar informisanja u nacional-socijalističkoj Vladi Miloševića i Šešelja.

Ujedno, zbilja se vredi podsetiti kako su postupali revnosni srpski de-beovci, kao i tužioci i sudije, pripadnici „patriotskog“ srpskog pravosuđa – prema desetinama pohapšenih Albanaca, građana Peći, osumnjičenih da su počinili zločin u kafiću „Panda“.

***

Ponedeljak je veče, 14. decembar 1998, tek je prošlo osam sati. Napolju mrkli mrak. Sedeći na barskoj stolici za šankom, petnaestogodišnji gimnazijalac Ivan Obradović s visine posmatra kako stariji – Božidar Perović, Ivan Radević i Mirsad Šabović za stolom igraju fircik.

Pored njih, za većim stolom, sve sami srednjoškolci – Zoran Stanojević, Vlado Lončarević, Sveto Ristić, Nikola Rajović, Dragan Trifović, Vule Gvozdenović i Pero Marković. I oni se kartaju.

Igraju loru, bučni su i dobro se zabavljaju. U drugoj prostoriji, izdvojeni od klinaca, pričaju o nekom poslu i piju kafu Suad Šabović, vlasnik kafića, i Lazar Obradović, Ivanov otac.

Uobičajeno mirno veče… A onda, strahovit tresak! Dvojica tipova u crnim uniformama i sa fantomkama na glavi nogom su otvorili ulazna vrata. Sa ne više od pet-šest metara udaljenosti od dečaka za stolovima, na njih otvaraju vatru iz automatskih pušaka. Pogođeni rafalima, bez reči padaju dva Ivana. Ubice ništa ne govore, samo čvrsto drže prste na obaračima.

Onaj za glavu viši, nogom pritiska vrata uza zid. Rafali kose i Zorana, Dragana, Vuleta… I Sveta pada pored stola. Zapomaže. Vlado je izrešetan po grudima i glavi. Širi se oštar miris baruta.

Stojeći u okviru vrata, ubice ne prestaju da pucaju. Iz druge prostorije pojavljuje se Lazar. Svog Ivana zatiče krvavog i mrtvog na podu. Ubice su, konačno, ispraznili šaržere. Okrenu se i, kao dresirani, bez žurbe odlaze sa vrata kafića u koji nisu ni kročili.

Desetak metara dalje ulaze u zastavu 128 koja ih odvozi u mrak. Za sobom ostavljaju dečake koje su ubili: Ivana Obradovića, Ivana Radevića, Dragana Trifovića, Vuleta Gvozdenovića. I ostale koje su, mahom, teško ranili.

U bolnici će te noći na operacionom stolu izdahnuti Zoran Stanojević i Sveto Ristić. Imali su po sedamnaest godina. NJih i izrešetanog Vladu Lončarevića svojim kolima u bolnicu prevozi, najlakše ranjeni, Nikola Rajović.

Delujući zapanjujuće sabrano za svojih osamnaest godina, on o masakru obaveštava i policiju. Ali, kao da od nekoga čekaju dozvolu da krenu, policajcima treba više od sat vremena da stignu do kafića u kome leže masakrirani dečaci.

Na mestu zločina nema istrage. „Tamo gde Državna bezbednost ubija ne vodi se istraga“, reći će Vuk Drašković, potpredsednik u Saveznoj vladi tokom NATO bombardovanja. On to dobro zna, dva puta je bio meta JSO egzekutora.

Međunarodnim posmatračima koji se te decembarske noći pojavljuju na mestu masakra rečeno je da su zločin izvršila dvojica terorista. Bili su u crnim uniformama na kojima su imali, tvrdilo se, oznake OVK. Te oznake nisu imali, ali su, sem ubijenih i ranjenih, za sobom ostavili 48 čaura i jedan neispaljen metak!

U posmrtnoj koloni na sahrani ubijenih dečaka u Peći bile su hiljade ljudi. Opelo je služio patrijarh Pavle, a na pogrebu se nije pojavio niko od državnih predstavnika, čak ni iz Prištine.

Nakon pogreba, umesto da se raziđu kućama, stotine Srba je dalo oduška nataloženom besu i želji za osvetom. Neometani od policije, razbijali su u centru grada izloge, demolirali radnje i prodavnice, i uništavali sve što im se činilo da pripada Albancima.

Ni tri dana nakon zločina u kafiću Panda ne vodi se istraga, nego kreće potraga za ubicama. U racijama koje se sprovode po Peći uhapšena su 34 Albanca, mahom iz naselja Kapešnica. Među njima je i autolimar Agron Kolčaku.

Po ustaljenoj praksi, inspektori DB satima i danima ga tuku u policijskoj stanici, a on ne zna ni zašto je uhapšen. Puste mu i video-snimak ubijenih dečaka: „Jel vidiš šta si uradio deci?“ „Objasne mu“ da su u njegovoj grupi i Vlaznim Perđeđaj, Bećir Lodžaj, DŽevdet Bajrami i Gazmend Bajrami.

„Na kraju su me naterali da potpišem nešto, ne znam ni šta sam potpisao“, pamti Agron Kolčaku.

Dobroćudni Gazmend Bajrami, pećki prosjak koji ima psihičke smetnje, „priznao“ je da su svi oni u OVK. I sve drugo je priznao. U zatvoru u Peći Agron je zajedno sa ostalim pohapšenima bio sve do završetka bombardovanja u junu 1999. Zatim je prebačen u zatvor u Leskovcu, pa u Zaječar i tek tada je protiv njega i ostalih podignuta optužnica. U kojoj se zločin u kafiću Panda ne pominje, a Agron se optužuje za napade OVK u selima Ratište i Prilep.

„Ja nikada nisam bio u OVK, kao što nisam bio ni u tim selima, čak ni posle rata.“

Na suđenju u Okružnom sudu u Leskovcu Agron i ostali „članovi terorističke organizacije OVK“ oglašeni su krivim zbog udruživanja radi neprijateljske delatnosti. Svi okrivljeni su osuđeni na kaznu zatvora od po godinu dana i novčani iznos od po 5.000 dinara, „na ime paušala“.

Nakon izdržane kazne Agron je iz zatvora izašao 15. decembra 1999, dan nakon godišnjice ubistva dečaka u kafiću Panda.

Autor je novinar, jedan od osnivača lista Danas

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.