Zločin u Srbiji kao normalna stvar

Ali, pošto u ovoj ekstremno poremećenoj državi – koja se izležava nad masovnim grobnicama, kulturom silovanja i genocidom – od izuzetne je važnosti da li će neka televizija da ima nacionalnu frekvenciju, u zemlji koja je skoro čitava pokrivena kablom, onda se stvara privid da je u suštini, maltene, sve u redu.

Međutim, nešto se ne prave javne debate, peticije i protesti zato što nagrađivani film „Quo vadis, Aida?“ nikako da se pusti na javnom servisu naše blagoslovene Srbijatrije. Za tako nešto se daju stupidni razlozi, da još nije vreme za tako nešto, da nismo za takav film, pazi, molim te, sazreli kao nacija. Očigledno je potrebno da prođe još jedan vek, pa da se takva filmčina pušta na studentskim vežbama.

Nije sigurno da li se srbijanske elite plaše da će javnost doživeti katarzu kada ugleda film, koji prikazuje samo delić najmračnijeg trenutka naše istorije, koji se desio u Srebrenici nad bošnjačkim narodom.

Ta crna mrlja je postala simbol psihotične negacije naše krvoločne prošlosti. Naravno da Srbija da nije odgovorna za genocid u Srebrenici, zaludne tuke će reći. Kao što nije odgovorna ni za čitavu agresiju prema okolnim zemljama tokom devedesetih.

I nije čudna ona okultna ezoterija sa odlazećim popečiteljom policije Aleksandrom Vulinom, i detetom koje peva „đeneralu“, i uopšte policijskim defilovanjem i zveckanjem oružja, što se prenosila pre nekoliko dana na televiziji. Svi su o tome pomno pričali i pisali.

A hoće li šira javnost ikada saznati za bele marame iz Prijedora, koje je moralo da nosi nesrpsko stanovništvo? Ili o gnusnim zločinima ekipe Milana i Sredoja Lukića u Višegradu, kada su spaljivali žive ljude, među kojima je bilo i beba? Ili pak o koncentracionim logorima širom Bosne i Hercegovine, ali i Srbije za građane koji nisu srbijanskog porekla? Ili, dok zapomaže zbog tromesečnog bombardovanja Srbije i Crne Gore, da se seti da je i Sarajevo bilo pod opsadom četiri godine? Pa neće, odmah da prekinemo tok, jer se to ne uklapa u dnevnopolitički Kontinuitet, koji ovde vlada već trideset godina.

Kako i da očekujemo tako nešto kada zidove zgrada u Srbiji krase murali ratnih zločinaca, nacističke parole i slova Z; u školama se uči o isključivo o stradanju i patnji srbijanskog naroda; dok u skupštini su sedeli, sede i sedeće predstavnici svih pedeset nijansi fašizma.

Jer, Srbija ne samo da je kriva i odgovorna za sve ovo što joj se trenutno dešava – kako na mikro, tako i na makro planu – nego je duboko zagazila u halucinaciju iz koje ne može više da se izvuče. Nakon svega što je učinila, a zatim porekla, kako i ne bi pobegla u psihozu? Zato se ovde rijaliti predstavlja kao glavni problem, a ne hladnjača iz Batajnice ili duboka rupa iz Srebrenice.

Autor je novinar