Zločinac ili "uvaženi geometar"

Iako je proces trebalo da se završi u januaru, sud je odlučio da ponovo otvori raspravu i dokazni postupak te da pribavi odluku Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača.

Ta odluka po kojoj je on proglašen ratnim zločincem otežala bi mogućnost njegove rehabilitacije jer Zakon o rehabilitaciji iz 2011. godine, po kojem se slučaj vodi, onemogućava rehabilitaciju lica proglašenih ratnim zločincima od strane Državne komisije. Međutim, zakon takođe navodi da je rehabilitacija moguća ukoliko se u toku postupka dokaže suprotno.

Unuka Nikole Kalabića Vesna Dragojević bi da „skine ljagu sa dedinog imena“. Kako je u završnoj reči naveo njen advokat Goran Branković, Kalabić je bio „jedna od najznačajnijih figura u Ravnogorskom pokretu, čuveni geometar, poštovan porodični čovek, častan oficir i izuzetan starešina“, a likvidiran je zbog političkih i ideoloških razloga, pa stoga treba da se rehabilituje. Ovo je još jedan slučaj rehabilitacije gde se iz rasprava u sudnici stiče utisak da mi ništa ne znamo o Drugom svetskom ratu na teritoriji Srbije i Jugoslavije.

Kako smo decenijama živeli u mraku komunizma, čija je celokupna istoriografija bila politički izmanipulisana pa se mora odbaciti, dešavanja iz perioda od pre samo sedamdesetak godina ostala su nepoznanica skrivena u magnovenju partizanskog mita. Stoga nam procesi rehabilitacija omogućavaju da danas konačno saznamo šta se stvarno dešavalo u Drugom svetskom ratu i to preko sudskog procesa. Revizionistička perspektiva koja se zasniva na ovakvoj vrsti argumentacije, a koja je dominantna u politici sećanja na Drugi svetski rat i Jugoslaviju u Srbiji, podrazumeva zamenu pozicija gde počinioci postaju žrtve. Tako se u procesu rehabilitacije Nikole Kalabića nastoji da se „otkriju gnusne laži koje su o njemu širili komunisti“ i predlagači rehabilitacije tvrde da ne postoje validni dokazi o zločinima i kolaboraciji.

Iako bi rehabilitacija trebalo da bude preispitivanje ispravnosti sudskih procesa, u ovom slučaju se pod okriljem tvrdnje da je posthumno proglašavanje Kalabića za narodnog neprijatelja i oduzimanje imovine 1946. godine, kao i njegova likvidacija, zasnovano isključivo na političkim i ideološkim razlozima, pa se Kalabić rehabilituje kao nevina žrtva komunizma. Pored toga, čini se da je njegovoj unuci podjednako važno i da na sudu dokaže da Kalabić nije izdao svog generala Dragoljuba Mihailovića, za šta postoje dokazi da jeste.

Nikola Kalabić bio je komandant jedne od najozloglašenijih četničkih jedinica. On snosi ne samo komandnu nego i neposrednu odgovornost za saradnju sa okupatorom ali i teror koji je uključivao zastrašivanje, pljačke, premlaćivanja i pokolj nad civilnim stanovništvom i onima koji su smatrani komunistima i njihovim simpatizerima. Ovo dokazuju dokumenti iz različitih izvora uključujući i četničke. Nikola Kalabić je sa pukovnikom Jevremom Simić em iz Avalskog korpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini potpisa o 27. novembra 1943. godine kod Valjeva primirje sa nemačkim snagama koje je podrazumevalo i stavke o zajedničkoj borbi protiv komunista i „uključivanje četničkih jedinica u nemačko borbeno vođstvo prilikom većih zajedničkih borbenih dejstava“. Već u decembru 1943. godine usledio je talas čišćenja „crvenih“ po brojnim selima u centralnoj Srbiji u kojem su glavnu ulogu igrali Korpus gorske garde, Avalski i Smederevski korpus. To se intenzivno nastavilo i 1944.godine, a takvih upada u sela bilo je i 1942.

O ponašanju Kalabićevih četnika svedoči i pismo jednog četničkog oficira i člana štaba Korpusa gorske garde Dragoljubu Mihailoviću već 3. novembra 1943. gde on navodi da „narod kada čuje da četnici dolaze u selo, više se plaše nego kada dolaze Nemci, Bugari, Arnauti i svaka druga vera, jer oni svi kada dolaze ako treba neko da se tera ili ubije oni oteraju ili ubiju, ali ovi prebiju da posle tri dana dotična osoba mora da umre“. Oficir iznosi i tvrđu da je polovina žrtava pokolja nevina i da zna da se podnose izveštaji da su u pitanju krivci. Takođe, postoji prepiska Nikole Kalabića i Jevrema Simića sa Mihailovićem iz koje vidimo da je Mihailović vrlo često bio upoznat sa njihovim aktivnostima. Kalabić obaveštava Mihailovića o zajedničkim akcijama sa nemačkim snagama ali i o zločinima. Par dana nakon pokolja u selu Kopljare kod Aranđelovca 25. decembra 1943. godine gde je ubijeno 22 ljudi (od toga 19 romske nacionalnosti), Kalabić Mihailoviću šalje depešu u kojoj kaže: „U Kopljarima uhvaćeno na spavanju i poklato 24 aktivna komunista od kojih su 20 Cigani, koji su priznali da su bili takozvani „jarugaši“, danju rade svoje poslove, a noću u akciji. Sve sam poklao.“ Pripadnici Kalabićevog korpusa takođe su učestvovali i u najmasovnijem zločinu snaga Jugoslovenske vojske u otadžbini nad srpskim civilnim stanovništvom u Drugovcu kod Smedereva 29. aprila 1944. godine gde su ubijen a 72 stanovnika sela uz spaljivanje mnogobrojnih kuća i pljačkanje.

Ovih nekoliko izdvojenih primera koji su utemeljeni na izvornoj građi i već dobro poznati pokazuju da epiteti poput „čuveni geometar, poštovan porodični čovek, častan oficir i izuzetan starešina“ nisu primarni u razmatranju istorijske uloge Nikole Kalabića. Tvrdnja advokata da ne postoje validni dokazi o kolaboraciji i zločinima i da su u pitanju gnusne laži komunista je apsurdna i mogla bi jedino da se opravda, slikovito rečeno, postojanjem nekakve organizovane zavere jedne izrazito velike grupe jugoslovenskih komunista o falsifikovanju mnoštva dokumenata i potpisa i njihovo g koordinisanog podmetanja po raznim mestima i arhivima u vrlo kratkom roku. Naravno, ovakve teorije zaista postoje među jednim manjim delom onih koji potpuno negiraju kolaboraciju i zločine četničkog pokreta. Stiče se utisak da su, pored zločina oslobodilaca nad nedužnim geometrima poput Nikole Kalabića, komunisti istovremeno izvršili i sistematsko nasilje nad dokumentacijom o njima, uvodeći monopol na istorijsku istinu i oduzimajući nam pravo na nju zbog kojeg je danas neophodno da se taj Drugi svetski rat natenane razjašnjava po sudovima.

Autorka je doktorantkinja na Odseku za istočnoevropsku istoriju na Justus Liebig Univerzitetu u Giesenu, Nemačka