Zločinački mehanizmi Miloševićeve tajne policije

Na ovom glavnom pretresu optuženi su vrlo često postavljali pitanja svedocima koji su dolazili iz SDB da li ste ikad dobili nalog da izvršite neko krivično delo. Ovo je bilo retoričko pitanje, pošto se unapred znalo da će odgovor biti da niko u Službi nikada nije dobio takav nalog, a posebno ne nalog da se izvrši ubistvo ili u njemu saučestvuje.

Naravno da niko normalan ne bi na sudu priznao tako nešto, i naravno da u zakonskim propisima kojim se uređuju nadležnosti SDB nije propisano da Služba ima ovlašćenje nekoga da ubije.

Međutim, takav propis ne postoji ni za jednu obaveštajnu službu na svetu, a opet, notorna je istina da sve službe sveta ubijaju ljude. Ubijala ih je, naravno, i naša služba.

Posle Drugog svetskog rata to su radili sami pripadnici službe koja se tada skoro pa poetično zvala Odeljenje za zaštitu naroda, ili skraćeno OZNA. U kasnijim decenijama ubistva su vršili razni kriminalci, pripadnici podzemlja, koji su angažovani od strane DB-a, najčešće radi likvidacije pripadnika četničke i ustaške emigracije.

U periodu koji nas ovde zanima, SDB ima naoružanu formaciju u liku Jedinice za specijalne operacije, čiji pripadnici neposredno vrše likvidaciju objekta, dok civilni deo Službe radi raznovrsne poslove koji su u funkciji organizacije ubistva, pripremnih radnji, logističke podrške pre i posle ubistva, legendiranje zločina i čitav niz drugih radnji u funkciji sprečavanja otkrivanja kako učinilaca, tako i nalogodavaca ubistva.

Iza ubistva Slavka Ćuruvije stoji SDB, ukazaću na zajedničke karakteristike, odnosno jedan obrazac zločina koji postoji kod njegovog ubistva izvršenog 11. aprila 1999. godine, zločina na Ibarskoj magistrali izvršenog 3. oktobra 1999. godine i ubistva Ivana Stambolića 25. avgusta 2000. godine, a važno je analizirati i pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi 15. juna 2000. godine. Dakle, sve ovo, kao što već rekoh, dogodilo se u periodu od svega sedamnaest meseci.

Šta je zajedničko svim ovim događajima?

1. Zajedničke osobine žrtve – žrtve zločina su politički protivnici ili “neprijatelji“ Službe, Služba žrtve tretira kao državne neprijatelje, iako se u suštini ne radi o zaštiti države, već o zaštiti vrlo jasnog individualnog interesa Slobodana Miloševića, njegove porodice i svih onih koji imaju nekakvu korist od svoje „ljubavi“ prema Miloševiću, dakle, lični interes Miloševića ukršten je sa sopstvenim interesom koji svaki pripadnik Službe koji u ovim zločinima učestvuje ima – bilo da se radi o napredovanju u karijeri, bilo da je u pitanju veliki materijalni interes, ili i jedno i drugo.

2. Isti nalogodavac. Nalogodavac svih ovih zločina bio je Slobodan Milošević. To je u jednom od krivičnih predmeta vođenih u vezi ovih zločina, a to je predmet povodom ubistva Stambolića, i pravnosnažno utvrđeno. Da je i u ostalim slučajevima isti čovek nalogodavac najlakše se utvrđuje ako postavite sebi dva pitanja: prvo, ko je beneficijar ovih zločina, odn. ko je jedini ko ima koristi od smrti Ćuruvije, Draškovića i Stambolića, ko je jedini njihov zajednički imenitelj, i drugo, ko je taj ko u ovim konkretnim slučajevima jedini ima mogućnost da angažuje sve potrebne državne resurse za izvršenje ubistva – kad kažem resurse, mislim na pripadnike SDB, kako civilne, tako i pripadnike JSO, pripadnike Javne bezbednosti, pravosuđa, medija, i da ne nabrajam dalje? Jedini ko ima takvu moć je Slobodan Milošević, jedino on nikom ne polaže račune, sva vlast je apsolutno u njegovim rukama. Uveren sam da je podstrekač ili makar pomagač, u smislu davanja saveta, kod svih ovih zločina bila i njegova supruga Mirjana Marković. I Slavko Ćuruvija, i Vuk Drašković, i Ivan Stambolić su ljudi koji direktno ugrožavaju vlast Slobodana Miloševića. I Milošević i njegova supruga su više puta iskazali otvorenu netrpeljivost i mržnju prema Vuku Draškoviću i njegovoj supruzi, a radi se o čoveku koji je godinama bio najjači opozicioni političar i predsednik najveće opozicione stranke, Ivan Stambolić im je bio kum, nekadašnji predsednik Srbije i čovek koji je uveo Miloševića u politiku, pa nisu mogli da podnesu činjenicu da bi on mogao biti taj ko će ih skinuti sa vlasti, i na kraju, Slavko Ćuruvija je ušao u otvoreni sukob sa Mirjanom Marković, predočivši joj da bi ona i njen muž mogli završiti obešeni na Terazijama, a sa tajnih mera su imali informaciju da Ćuruvija razmišlja o tome da se kandiduje za predsednika države.

3. Sve žrtve su bez izuzetka bili predmet obrade SDB. Radilo se o specifičnom obrađivanju, mimo zakonom i podzakonskim aktima ustanovljene procedure. Najčešće se radilo o nelegalnoj obradi, koja je uvijana u oblandu zakonitog postupanja, što je i za očekivati, pošto se radilo o obradama koje su završavane ubistvom ili pokušajem ubistva objekta.

4. Sve žrtve su u momentu ubistva ili pokušaja ubistva bile na merama Službe, najčešće pod merama tajnog praćenja i osmatranja, i tajne kontrole telefonskih razgovora. Ćuruviju je dan pre, i na dan ubistva, pratilo celo 9. odeljenje CRDB Beograd pod direktnim rukovodstvom Načelnika CRDB Beograd, ovde optuženog Radonjića, Draškovića je na Ibarskoj magistrali pratilo 37 operativaca Službe, optuženi Romić i svedok u ovom postupku Stevan Basta su kao „turisti“ snimali Draškovićevu kuću u Budvi, dok je Franko Simatović, takođe svedok u ovom postupku, obučavao sekretarice iz Službe kako da izigravaju devojke agentima u Budvi, optuženi Marković je ubicama iz JSO koji su pokušali da ubiju Draškovića u Budvi obezbedio falsifikovane lične karte, dok je ubicama Stambolića pribavio list papira sa slikom i ličnim podacima Ivana Stambolića i tako dalje, i tako dalje.

5. Neposredni ubica dolazi iz redova JSO – kod ubistva Slavka Ćuruvije, to je optuženi Kurak, koji je rezervni pripadnik JSO, čovek koji je obučavao pripadnike JSO za pucanje iz oružja u pokretu, a koji je bio neposredni izvršilac ovog ubistva iz razloga zauzetosti redovnih pripadnika JSO u ratu na Kosovu, na Ibarskoj magistrali neposredni izvršilac je vozač kamiona Nenad Bujošević, pripadnik JSO, dok je Ivana Stambolića ubio pripadnik JSO Branko Berček, koji je pokušao da ubije i Vuka Draškovića u Budvi, uz učešće na različit način još brojnih pripadnika JSO, što sad neću precizirati pošto su njihova imena javnosti dobro poznata.

6. Postupanje SDB i drugih državnih organa nakon izvršenja – svaka od likvidacija karakteristična je i po tome što nakon zločina nadležno odeljenje Javne Bezbednosti, odn. Odeljenje za krvne i seksualne delikte ne vodi nikakvu istragu o ovim događajima, zatim, SDB nastavlja obradu nad mrtvim objektom, tako što nastavlja obaveštajni rad, kontrolišući članove porodice žrtava i bliske prijatelje radi sprečavanja eventualnog otkrivanja izvršioca, što je istovremeno i sadistički, i morbidno. Dakle, Služba to ne radi zbog dobijanja informacija o eventualnom izvršiocu, kako su u ovoj sudnici ustvrdili neki od učesnika u postupku. Na kraju, zajednička karakteristika u ovom delu koji se odnosi postupanje Službe nakon izvršenja dela je i tzv. „legendiranje“ zločina. U svim slučajevima plasira se u javnosti lažni izgovor ili lažni motiv, ili se legendira ime ubice. Pa se tako legendira da su Ćuruviju likvidirali crnogorski mafijaši zbog nekih dugova, ili da je ubistvo posledica neke ljubavne afere. Podmeću se imena raznih ubica – Luke Pejovića, Zoran Ristović Prika, Zoran Davidović Ćanda i tako dalje, i tako dalje. Za Ivana Stambolića je proturana vest da je pobegao negde sa nekakvom ljubavnicom. Ovaj izgovor baziran je, naravno, na realnom očekivanju da njegov leš nikada neće biti otkriven. Ibarska magistrala legendirana je kao saobraćajna nesreća, i, na kraju, atentat u Budvi je u beogradskoj štampi obilato prikazivan kao izmišljotina i laž Vuka Draškovića.

7. Medijska satanizacija žrtava. U svakom od ovih slučajeva SDB preko svojih ljudi instaliranih u medijima stvara krajnje negativnu sliku o žrtvi, i to kako pre ubistva, tako i nakon njega. Pre ubistva to se radi zbog toga da se stvori takvo javno mnjenje da nikome ne bude žao što je objekat ubijen, a posle ubistva zbog toga da bi se izbegla bilo kakva istraga usmerena prema Službi, kao i da bi se dodatno satanizovao ubijeni.

8. Zajedničko svim ovim krivičnim delima je i prikrivanje ili uklanjanje dokaza. Kod svih postoji insuficijencija klasičnih dokaza u tom smislu što se istrage nakon ubistva praktično i ne vode. Javna bezbednost koja je nadležna za postupanje, izađe na lice mesta, odradi kriminalističko-tehnički deo posla i tu bude kraj istrage. Prave istrage počinju kasno, tek nakon promene vlasti 5. oktobra, i uz permanentnu opstrukciju hiberniranih kadrova bivše vlasti koji se i dalje nalaze u policiji i pravosuđu.

SUTRA: RELATIVIZOVANJE ZLOČINA I DALJE TRAJE