Ratko Mladić je čovek koga je lako mrzeti. U vreme svoje najveće snage ne samo da je pričao i ponašao se kao grubijan već je tako i izgledao – psihopata volovskog vrata, svetlih očiju, namrgođenog izraza lica, koji bi vam rado iščupao nokte iz puke zabave. Među mnogim svirepostima za koje je odgovoran „Kasapin iz Bosne“, ubraja se ubistvo gotovo osam hiljada nenaoružanih muškaraca i dečaka muslimana u leto 1995. u šumama oko Srebrenice.

Stoga većina nas oseća zadovoljstvo zbog činjenice da je on najzad uhapšen u srpskom selu Lazarevo. Srbija je stekla poštovanje zbog hapšenja Mladića, što bi trebalo da ubrza proces pridruživanja Evropskoj uniji. Žrtve snaga bosanskih Srba kojima je komandovao Mladić osećaće da je pravda u izvesnoj meri najzad zadovoljena.

Ipak, predstojeće suđenje Ratku Mladiću pokreće izvesna neugodna pitanja. Zašto ne može da mu se sudi u Beogradu, umesto u Hagu? Da li je, zbilja, mudro optužiti ga za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine? I jedno i drugo pitanje otkrivaju u kolikoj meri i dalje živimo u senci Nirnberškog procesa, kada je nacističkim liderima sudio međunarodni panel sudija. Verovalo se, verovatno s pravom, da Nemci ne bi bili u stanju da sude svojim nekadašnjim vođama, a zločini nacista bili su tako jezivi, po obimu i nameri, da su morali biti doneti novi zakoni nazvani „zločini protiv čovečnosti“ da bi se sudilo onima koji su zvanično bili odgovorni za njih. Takođe, bilo je potrebno da i države snose odgovornost za svoja dela, zbog čega je 1948. doneta Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida.

Holokaust nije bila glavna tema tokom Nirnberškog procesa. Ali, saveznici su smatrali da namera nacista da ubiju čitav narod zahteva potpuno novi zakonski pristup kako bismo se postarali da se takvo zverstvo nikada više ne ponovi. Problem s genocidom, kao pravnim konceptom, leži u nejasnoćama. Taj pojam odnosi se na „dela počinjena s namerom da se potpuno ili delimično uništi neka nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa“. Akcenat je na „nameri“, a ne na broju ljudi čiji životi su uništeni. Budući da je Mao Cedung ubio oko 40 miliona Kineza, zar nije nameravao da ih uništi kao grupu? Svakako da nije. Takođe, iako masovna ubistva ne predstavljaju retkost u istoriji, Hitlerov plan o uništenju Jevreja bio je ako ne jedinstven, onda krajnje neuobičajen. Mada je uložen trud vredan pohvala da se spreči ponavljanje takvog zločina, učinak nije bio zadovoljavajući jer smo u nastojanju da naučimo lekcije iz istorije suviše često učili one pogrešne, ili izobličavali istoriju do mračnih granica.

Na neki način, ubistva u Srebrenici bila su motivisana sećanjima na Drugi svetski rat. Holandski vojni kontingent koji je bio raspoređen u okviru trupa Ujedinjenih nacija obećao je da će zaštititi tamošnje muslimane iako nije bio u poziciji da to učini. Takvo obećanje delimično je odražavalo osećanje krivice koje i dalje proganja Holanđane zbog toga što su „gledali na drugu stranu“ dok su Nemci postrojavali i deportovali dve trećine pripadnika jevrejskog naroda iz te države u logore smrti. Smatrali su da će ovoga puta biti drugačije, da će reagovati. Avaj, brojnije Mladićeve snage koje su imale i više naoružanja prinudile su Holanđane da prepuste Srebrenicu sudbini.

Zbog traume izazvane Hitlerovom namerom da ubije sve Jevreje, genocid je postao jedan od najubedljivijih razloga za vojnu akciju, uključujući oružanu invaziju drugih država. Ali, šta čini genocid? Bernar Kušner, osnivač organizacije Lekari bez granica, želeo je da međunarodna zajednica interveniše u Nigeriji 1970. jer je bio svedok ubistva pripadnika naroda Igba koje su počinile nigerijske trupe i osudi zločine kao eho genocida počinjenog u Aušvicu. Drugi su to videli kao brutalni građanski rat i upozorili da bi intervencija samo pogoršala situaciju.

Neki smatraju da i dalje živimo u 1938. ili u 1942. kada su nacisti podržali ono što je Hitler nazivao „konačno rešenje jevrejskog pitanja“. Bivši predsednik SAD Džordž Buš i oni koji su mu aplaudirali, u svakoj prilici su prizivali u sećanje Minhenski sporazum i doživljavali terorističke napade izvedene 11. septembra 2001. kao poziv na oružje. Sadam Husein je smatran Hitlerom, dakle bilo je potrebno poslati trupe u Irak, sprečiti Omara al Bašira da i dalje sprovodi genocid u Darfuru, osujetiti napore pukovnika Muamera el Gadafija da sprovede masovna ubistva u Bengaziju, i tako dalje.

U pojedinim slučajevima intervencija bi možda podrazumevala spasavanje života, ali ratovi često predstavljaju razlog za nove ratove, koji ponekad traju duže od prethodnih. Vojna akcija može da izazove još veće nasilje i još više smrti civila, naročito kada je reč o intervenciji u građanskim ratovima, gde nije lako razvrstati strane u žrtve i agresore, niti napraviti razliku između Dobra i Zla. Nesumnjivo, svet bi postao mnogo jednostavniji ako bismo stvari sagledavali kao crne ili bele, a suđenje Mladiću svakako će osnažiti takvo gledište. Njemu će biti suđeno za genocid jer su Tribunal UN za bivšu Jugoslaviju i Međunarodni sud pravde ocenili da su bosanski Srbi bili genocidni. Imajući u vidu činjenicu da je njegov podređeni, Radislav Krstić, već osuđen za saučesništvo u genocidu u Srebrenici, Mladić će verovatno biti proglašen krivim.

Ne treba da osećamo sažaljenje prema Mladiću. On je, nesumnjivo, kriv za ozbiljne ratne zločine, a suđenje je u većini slučajeva bolja opcija od ubistva. Ipak, na suđenju za genocid ne samo da će biti teško dokazati da je nameravao da uništi bosanske muslimane kao grupu samo zbog činjenice što su bili muslimani, već će učiniti nejasnu definiciju još maglovitijom. Mladić je bio umešan u etničko čišćenje koje je vredno osude, ali nije isto što i genocid. Široke definicije ohrabriće pokretanje novih vojnih intervencija, što podrazumeva i nove ratove. Suviše čestim prizivanjem Hitlerovog duha, trivijalizujemo grozotu onoga što je on uistinu učinio.

Autor je profesor demokratije i ljudskih prava na Koledžu Bard

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.