Zloćudni mazohizam

Aleksej Kišjuhas Socijalna psihologija poznaje fenomen koji neki nazivaju benignim ili dobroćudnim mazohizmom. Reč je o praksama poput uživanja u gledanju tužnih filmova, odlazaka u „kuće strave“, jedenja feferona, vožnji ringišpilom, sedenja u sauni. I igrama vezivanja, dominacije i sadomazohizma po spavaćim sobama, naravno. Kako je moguće istinski uživati u ovim praksama koje nas voljno užasavaju ili teraju suze na oči? Ključni element koji uživanciju čini mogućom jeste svesno znanje da je ipak sve pod kontrolom: zna se da će vožnji ringišpilom doći kraj kao i da će se iz bioskopa izaći. Čovek u sebi „veštački“ izaziva prijatnost jednog osećanja „sve je u redu“, iako se to od starta znalo. Nešto nalik onom vicu u kojem je izvesni etnojunak namerno kupovao cipele dva broja manje zbog poplave zadovoljstva nakon njihovog izuvanja.
Mnoge prakse srbijanske političke scene mogu se podvesti pod mazohističke. Jedino pitanje ostaje oko toga da li su posredi dobroćudne ili zloćudne aktivnosti. Vrišteće očigledan politički primer tiče se bizarne privlačnosti između DS i DSS. Ovaj politički odnos karakterišu uvrede i ponižavanje, s tim što je DSS najčešće dominantan, a DS submisivan u toj nastranoj vezi. Zaista ostaje utisak kako obe strane mora da zloćudno uživaju u tome. I dinamika pregovora o Vladi Srbije bila je takva. Kao da je ciljano da se nakon dugotrajnih sesija nanošenja bola proizvedu orgazmičko finale i umirujuće zadovoljstvo posle.
I građanstvo Srbije u mnogo čemu je dobroćudno, ali i zloćudno mazohističko. Inače bi se pobunilo zbog bedne pozicije ove zemlje u pregovorima sa EU, zbog opstrukcija tokom suđenja za ubistvo Zorana Đinđića ili na Ibarskoj magistrali. I, pre svega, zbog dvojice štrajkača glađu koji su u Srbiji umrli. Javnost ili običan svet zloćudno je tolerantan prema aferama, „kraduckanjima“, psovkama, pretnjama novinarima, pozivima na rat i na krv. Vrhunac mazohističkog protesta čini glas za „srpske radikale“, čime se agonija perpetuira. Svest o ovome negde mora postojati. Zašto se to čini? Prisetimo se, prema teoriji benignog mazohizma, ovim praksama pristupa se onda kada se zna da one neće ostaviti značajnijeg traga, kada se zna da je sve tek igra. Kada je poznato kako jezik i grlo ne gore istinski, već je reč samo o ljutoj papričici. Ljudi ne vole istinske raskide, ali vole tužne filmove jer ipak znaju kako je sve samo film. Kao da Srbija zna da joj neće biti ništa, jer misli da je sve bioskop.
A da li zaista zna? Život pod sankcijama i sankcionisani život učinili su da turbofolk stih „ne može nam niko ništa“ postane državna politika. Život ne imitira umetnost, život imitira loš televizijski program, kako je Vudi Alen ispravio Oskara Vajlda. Ovaj inadžijski bašmebrigizam uz istovremenu kolektivnu samozaljubljenost najveća je tragedija miloševićevskog nasleđa. Srbijansko sećanje zaboravilo je na normalan život. I zaboravilo je da ga zahteva. Ono je prisutno jedino u tzv. jugonostalgičnim pričama koje (nažalost) sve više poprimaju oblik mitova i legendi o davnom vremenu, herojima i bogovima o kojima familija priča uz pećinsku vatru. A sve uz šizoidno istovremenu pljuvku na titoizam i SFRJ. Odvija se jedna „pa neće valjda“ logika zasnovana na evoluirano lošoj statistici i još lošijem sećanju.
Samim tim, mazohistička Srbija (misli da) sebi može dopustiti poslednje mesto u trci za EU članstvo, šengensku listu kolorita crnih rupa u kosmosu, ekonomska i transportna zaobilaženja u širokom luku, nove paravojske. Misli da sebi može dopustiti udaranje po sopstvenoj zadnjici. Možda u tome i ima dela istine, ako je sebi jednom već mogla dopustiti rat sa NATO kao vrhunac u erotskoj karijeri političkog mazohiste. Međutim, biće da je posredi jedna pretpolitička nezrelost, a ne istančani seksualni ukus. Jedno dizelaško „može mi se“ u vidu besciljnog sedenja po kafeima pešačkih zona gradova Srbije. Produženo detinjstvo u kojem Srbija stvara „najstariju decu u Evropi“: osobe u tridesetim, a koje su nezaposlene i žive sa roditeljima.