Zloupotreba govornice u Narodnoj skupštini: „Zašto stalno vičete…“

Kodeks ponašanja, Poslovnik i Zakoni to propisuju, a svi narodni poslanici dužni su da poštuju propise. Isto važi i za predsednika Narodne skupštine. Pored toga dužan je, kao i svi narodni poslanici, da uvažava druge narodne poslanika, da govorom ne podstiče mržnju i nasilje, da ne koristi izraze, reči i gestikulacije koje vređaju i omalovažavaju ljudsko dostojanstvo, da se stara o redu i o primeni Poslovnika.

Predsednik Narodne skupštine se ne ponaša kao da poznaje propise. Deluje i radi kao da ne zna da oni postoje, ili da misli da se na njega ne odnose. Možda o tome uopšte ne razmišlja. Valjalo bi podsetiti sve koji obavljaju javnu funkciju na propise koji su obavezujući.

Neprihvatljiv je način obraćanja predsednika narodne skupštine, dr Vladimita Orlića svojim kolegama, narodnim poslanicima. Kad se gleda televizijski prenos skupštinskog zasedanja, nameće se pitanje zašto on to radi, zašto tako govori, čemu to služi i šta namerava da postigne. Predsednik skupštine izgovara reči kojima, valjda, hoće nešto da postigne.

Možda da uspostavi i očuva red u sali, što je njegova dužnost. Izgovara reči koje se čuju, on ih ponavlja, izgovara ih na različite načine i stalno, opet kaže već rečeno i iznova sve tak, i stalno. Kao lajtmotiv ostaju u svesti reči predsednika skupštine koje izgovara u skupštinskoj sali i obraća se narodnim poslanicima. Govori stalno nešto poput: Što vičete… Nemojte da vičete sa mesta… Zašto stalno vičete… Šta je sa vama, zašto opet vičete…

Ajde, izvičite se pa da idemo dalje… Jeste li se sada izvikali, dobro je… Dobro, vičite, ajde još vičite… Bez vikanja… Jel mora da vičete, ajd onda vičite…

Ovo nisu pitanja na koja predsednik očekuje odgovor. Nisu ni opomene. Moglo bi se pomisliti da je reč tome. Jesu neka vrsta kritike, ali se ne zna kome i zbog čega je upućena. Gledalac TV prenosa, po pravilu, ne može to da zna. Ima situacija kad može da se vidi u prvom planu narodni poslanik koji otvara usta, ali ne može da se čuje, već da se zaključi da je opaska o vikanju uperena na tu adresu.

Ono što se jasno vidi jeste da su reči upućene narodnim poslanicima iz opozicije i da se predsednik ne obraća na isti način narodnim poslanicima iz političkih stranaka koje su na vlasti. Više puta se videlo da opozicioni poslanici prekidaju izlaganje i mole predsednika da im omogući da govore, da umiri poslanike vladajuće stranke, da spreči Ili utiša galamu koja je u sali od koje „sami sebe ne čuju“, kako kažu, da omogući normalan rad.

Čak su tražili da se omogući prisustvo novinara u sali kako bi izveštavanje o radu skupštine bilo objektivnije. Ni tada predsednik nije menjao način rada, nije preduzimao ovlašćenja koja mu stoje na raspolaganju, niti se na molbe osvrtao.

Gledalac prenosa ne zna šta se u sali tačno dešava, vidi i čuje da se zbog galame kritikuju neidentifikovane galamdžija i da to ne donosi rezultate, ako je cilj da se obezbedi red. Postoje situacije kad se predsednik obrati narodnom poslaniku po imenu, ka što je nedavno činio. Govorio je i ponavljao: Nemoj da vičete, Zečeviću… Zašto vičete, Zečeviću…

Jel vi, Zečeviću, imate problem sa pristojnošću… Naslućuje se da predsednikovo uporno ponavljanje i trošenje reči o vikanju i galami nije urodilo plodom, jer to pominje stalno, nastavlja i ponavlja, sve iznova. Ili je opozicija nesavladiva, ili je predsednik nevešt.

Možda ne ume da radi taj posao ili nije za to sposoban. Ne, nije o tome reč. Jer, da predsednik skupštine želi da uvede i da održava red u sali on bi koristio ovlašćenja koja su mu data. To ne radi, prava koja ima ne primenjuje, traći vreme i fingira posao. Ne radio ono što je dužan, već ono što je korisno političkoj partiji koja je omogućila da vrši tu visoku funkciju. Stalnim opominjanjem opozicionih poslanika ostvaruje se uticaj na gledaoce da o opoziciji formiraju negativnu sliku.

Cilj je da se dočara određeno raspoloženje. To je u isto vreme i priredba koja ima za cilj promociju stranke kojoj pripada. Svakako je to i zloupotreba govornice u skupštini i nedozvoljeno obraćanje narodnim poslanicima, vršenje prava protivno njegovom cilju.

Ako je to ono što hoće da postigne predsednik skupštine, ne može se reći da je sasvim nevešt.

Autorka je sutkinja Vrhovnog suda Srbije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.