Zna Porfirije Perić i te kako da bude ovostran. Kad ustreba

Ipak, smrtno ozbiljna tema ovih smrtno neozbiljnih redova nisu ni kuka, ni motika. Već krajnje sumnjiva sekta – sačinjena mahom od bradatih muških veštica, odevenih u duge crne aljine – što na lakovernosti i neprosvećenosti kuke i motike parazitira stolećima.

Ali, nije ni pripadnicima ove krajnje sumnjive sekte posve lako. Dok duhovno, i ne samo duhovno, parazitiraju, većinu bradatih muških veštica odevenih u duge crne aljine, poput unutrašnjih i spoljašnjih hemoroida, razdiru teške unutrašnje i spoljašnje teološke polemike o pederima, menstruaciji, krkanju masnog, krkanju posnog, uključivanju veš mašine na crveno slovo, naročito na centrifugu, i nedržanju opela nekrštenima, kremiranima i samoubicama, naročito nekrštenim kremiranim samoubicama.

Istovremeno, sebi i svom stadu, daleko više sebi nego stadu, ugađaju gradeći pompezne i sve pompeznije hramove, pojući umilna jektenija o neophodnom jedinstvu (čitaj: jednoumlju) naroda srpskog, te titrajući jajašaca poglavniku srpskom Vučiću i doglavniku srpskom Dodiku.

Da upravo nije tog učestalog i sve učestalijeg titranja poglavnikovih i doglavnikovih jajašaca, ne bih se ni bavio mojom velikom mrskom (proruskom) pravoslavnom crkvom. Štaviše, piscu ovih smrtno neozbiljnih redova do pravoslavne ili bilo koje druge crkve stalo je koliko do preklanjskog snega (kog, ruku na srce, nije ni bilo), jednako kao što mu je stalo i do kojekakvih gatara, sihirbaza, horoskopdžija i ostalih prodavaca onostrane magle.

Međutim, ne mogu da ne viknem pred činjenicom da – u trenu kad se mladost Srbije, u gnevu, podiže (prekrstih se tri puta) – pravoslavne muške veštice izigravaju budiste, i to ne obične grešne budiste, već budiste u stanju duboke nirvane. Čast izuzecima, slava herojima, smrt fašizmu sloboda narodu.

Umalo ne padoh u revolucionarni precenjivački dert i počeh da pevam: Drugarice, posadimo cvijeće, kud se vojska studenata kreće, ali se na jedvite jade uzdržah od tog i takvog derta. I prekrstih se još tri puta.

Sasvim je, pak, druga tema to što studenti, a sa njima i mnogi od nas, ustaju, ne u pet do dvanaest, već negde oko pola jedan, ako ne i kasnije, ali tom bi se temom morali pozabaviti studenti, kao i mnogi od nas.

Vratimo se mi, ipak, smrtno ozbiljnoj temi ovih smrtno neozbiljnih redova. Predlažem Porfiriju Periću, poglavici moje velike mrske (proruske) pravoslavne crkve, kad već neprekidno grakće o jedinstvu naroda srpskog, da u prve redove studentskih i ostalih blokada, pošalje odrede svojih bradatih muških veštica odevenih u duge crne aljine, kako bi urazumljivali, prosvetljivali i opasuljivali Srbe što gaze, mlate i pljuju Srbe što ne žele ovu i ovakvu vlast.

Ne vidim zašto, kad se već izdaju za to što nisu (čast izuzecima, slava herojima), bradate muške veštice ne bi primile i po neki udarac umesto svog stada. A ništa im ne bi falilo, kad već izigravaju budiste, da počnu da se katkad i samospaljuju, baš kao što se budistički monasi decenijama samospaljuju protestujući protiv rata u Vijetnamu ili kineske okupacije Tibeta.

Moj ogorčeni duh, tako mi Emila Siorana, kazuje mi da je sve gorepomenuto, u ovim nevremenima, daleko časnije i svrsishodnije od nadmenog propovedanja o svetim srpskih zemljama, pseudotranscendentnog laprdanja o vlasti kao volji božjoj, te prodavanju ostalih onostranih muda za onostrane bubrege.

Ali, nije poglavica Porfirije Perić baš toliko onostran. Zna Porfirije Perić i te kako da bude ovostran. Kad ustreba. Osobito kad ustreba u bolnici obići hirurški saniranog doglavnika Dodika, ne i kad ustreba obići i pružiti lažnu utehu porodicama izginulih pod nadstrešnicom, potom kad se valja pričestiti biftecima i brancinima u hotelu Regent (*****) u novobogataškoj marini Porto Montenegro, ili kad valja bestidno titrati jajašca poglavniku srpskom Vučiću. Tad je Porfirije Perić onoliko ovostran.

Uostalom, zna dobro Porfirije Perić, kao što hiljade i stotine hiljada tipova sličnih njemu širom sveta znaju, da se naša krhka planeta, ne baš polagano, pretvara u planetu majmuna. I to u planetu sprženih majmuna. Delikatna će ovozemaljska situacija zahtevati sve više onozemaljskih propovedi, sve više sabornosti, još više sahrana i parastosa. Valja onda svu tu duhovnu muku i unovčiti. Dok ne bude kasno. A kad bude prekasno, prodavaće nam mantre kako za spasenje ni tad nije kasno.

Autor je novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.