Značaj Baraka Obame

Ove okolnosti dovoljno ukazuju da je mandat Obame započeo u vrlo teškom trenutku, a na svojoj strani je imao pre svega simbolički značaj svoje pobede kao prvog obojenog predsednika, deteta iz rasno mešanog braka, skromnog ekonomskog porekla i potpunog outsidera u visokoj politici spram velikih dinastija poput Klintonovih, Kenedijevih ili Bušovih. Među pozitivnim rezultatima koje je Obama postigao na unutrašnjem i međunarodnom planu, tokom osam godina na mestu predsednika SAD, sigurno se ističu oni koji su imali najveći efekat na život ljudi i značajnu medijsku pažnju. Pre svega se izdvaja način na koji je izvukao američku privredu iz krize: produženjem perioda prava na naknadu tokom nezaposlenosti, ulaganjima u zdravstvo i obrazovanje, povećanom potrošnjom putem javnih nabavki i državnih zajmova, smanjenjem poreza. Tokom Obaminog mandata privreda SAD je zabeležila prosečnu godišnju stopu rasta BDP-a od oko 2%, nezaposlenost je pala sa preko 13% u 2008. godini na 5% u 2016. godini, a plate su tokom tog perioda realno porasle za 3,4%. Pri tom, dobit preduzeća se u 2016. godini povećala za 27% u odnosu na 2006. godinu. Zaveden je kakav takav red u poslovanju banaka, a kao prevencija špekulacija osnovana je Kancelarija za finansijsku zaštitu potrošača, kako bi se smanjile moguće zloupotrebe prilikom davanja zajmova građanstvu.

A 2010. godine Obama je progurao Zakon o zaštiti pacijenata i pristupačnoj nezi, popularno „Obamacare“, i od tada je broj zdravstveno neosiguranih osoba, delimično ili potpuno, smanjen za 21,3 miliona lica. Tokom Obaminog predsednikovanja broj ubistava u SAD je smanjen za 13%, a broj krivičnih dela sa elementom nasilja smanjen je za 16%.

Na međunarodnom planu Obamina administracija je pomogla oporavak svetske privrede, potpisan je Sporazum o klimatskim promenama iz Pariza i finalizirana su dva značajna trgovinska sporazuma, Transatlantski i Transpacifički. Sa stanovišta američkih građana sigurno je da je od posebnog značaja smanjenje učešće američkih trupa u Afganistanu, potpuno povlačenje vojnih jedinica iz Iraka 2011. godine, kao i likvidacija Osame bin Ladena. Međutim, sa stanovišta međunarodnih odnosa, ističu se istorijski sporazum sa Kubom, kao i nuklearni sporazum sa Iranom, na kom je intenzivno radio američki državni sekretar DŽon Keri, koji je sprečio da dođe do još goreg sukoba na prostoru Bliskog istoka. Ovaj sporazum je žestoko kritikovan od strane sadašnje desničarske izraelske vlade i smatran za maltene izdaju. S druge strane Obama i njegova administracija nisu ostali dužni, te su oštro kritikovale Netanijahua, koji čini sve, posebno izgradnjom naseobina na okupiranim teritorijama, kako se ne bi realizovao dogovor o dve države koji su postigli Arafat i Jichak Rabin 1993 godine, a koji predstavlja suštinu američke politike na Bliskom istoku u prethodnih 20 godina. Da podsetimo da je izraelski premijer Rabin, bivši general, heroj Šestodnevnog rata, komandant operacije u Entebeu, prvi izraelski premijer rođen na teritoriji današnjeg Izraela, ubijen od strane jevrejskog ultradesničara i nacionaliste, koji je smatrao da je Rabin izdao „biblijsko nasleđe“ Jevreja koje su ovi „povratili“ izgradnjom naseobina. Svojim uzdržavanjem od korišćenja veta prilikom izglasavanja rezolucije UN, kojom se Izrael osuđuje zbog izgradnje naselja na okupiranim teritorijama, Barak Obama je ostao privržen politici Jichaka Rabina.

Naravno da je Obamina administracija činila i greške, neke vrlo ozbiljne, poput one koju je sam Obama priznao, da je imao previše poverenja u svoje saveznike prilikom intervencije u Libiji, misleći na Francuze i Britance, kada su se SAD bezvoljno i ograničeno pridružile njihovoj akciji. Verovatno su pogrešno procenili i moguće posledice demonstracija u Ukrajini i arapskog proleća u Siriji. Lično smatram kao veliki propust Obamine administracije to što nijedan od rukovodilaca velikih američkih banaka, in primis Ričard Fuld, bivši šef Lehman Brothers Banke, čiji je bankrot doveo do Svetske ekonomske krize 2008. godine, nije krivično procesuiran, već se sve završava na nekakvim dogovorima i novčanim kaznama, doduše povelikim, ali bez priznanja bilo kakve krivice. Ovaj propust, odnosno činjenica da nije zadovoljena pravda i utvrđena lična odgovornost za izazivanje krize koja je prouzrokovala neviđene patnje prosečnog čoveka od SAD pa do Grčke, a u situaciji kada je od američkih poreskih obveznika traženo da spasu bankrotirane banke, jedan je od faktora koji je omogućio kandidaturu i izbornu pobedu Donalda Trampa, tajkuna i „brata blizanca“ već pomenutog Fulda, čije su 4 kompanije, iz oblasti hotelijerstva i kocke, u skoroj prošlosti bankrotirale sa ukupnim dugovanjima od preko 5,3 milijarde američkih dolara.

Uprkos svim izazovima, Barak Obama je od svog pobedničkog govora 2008. godine, pa do svoje poslednje konferencije za štampu u svojstvu predsednika SAD, od početka do kraja, insistirao na određenim vrednostima, od kojih se neke izdvajaju zbog njihovog globalnog značaja. Ravnopravnost ljudi bez obzira na njihov pol, naciju, rasu, seksualnu orijentaciju ili veru, što je nedavno ilustrovao uspesima šarolikog američkog olimpijskog tima, rekordera po broju osvojenih medalja, u kom je, na primer, veći broj žena od muškaraca osvojio odličja na poslednjoj Olimpijadi. Obama nije propustio da i na svom završnom obraćanju medijima posveti puno pažnje potrebi za većom empatijom među ljudima i socijalnom inkluzijom. Obama je insistirao na tome da se moramo staviti u cipele drugih i da moramo pokušati da razumemo druge. Ova poruka nije namenjena samo Amerikancima, ona je od suštinskog značaja i za jugoslovenski prostor, Balkan i Evropu. Nije dovoljno da iz Srbije prema susedima, i to u najboljem slučaju, odlaze poruke tipa „slažemo se da se ne slažemo, ali moramo ipak dalje zajedno, nekako, u najboljem interesu“. Poruka Obame na ovom prostoru znači da Srbi, a pre svega njihovi političari i intelektualci, moraju pokušati da razumeju svoje susede, njihove strahove, pre svih Albance, Hrvate i Bošnjake, i obrnuto, Albanci, Hrvati i Bošnjaci moraju pokušati da razumeju Srbe, ako svi zajedno misle da žive u miru, te da obezbede sigurnu budućnost svojim potomcima. Međutim, sudeći prema njihovim izjavama, izgleda da je suštinska razlika između Obame i sadašnjeg lica koje obavlja funkciju predsednika Srbije i njegovih pulena, tipa Đurića i Vulina, u tome što Obama veruje da je dobro u ljudima jače od zla, a ovaj drugi veruje da je u Srbima dobro jače od zla, za razliku od drugih naroda, a posebno suseda.

Autor je advokat iz Beograda