Značaj Berlinskog procesa i šta posle njega

… već još uvek predstavlja njenu najznačajniju spoljnopolitičku inicijativu, pokrenut je međuvladin proces saradnje u cilju što bolje pripreme pomenutih zemalja za buduće članstvo. Zbog inicijative koja je došla iz kabineta kancelarske Merkel, kao i prvog samita u Berlinu, ceo proces nazivamo Berlinskim. Od samom početka procesa bilo je planirano da se u okviru ovog procesa održe četiri godišnja sastanka šefova država ili vlada pomenutih, dok se peti, u Londonu, upravo održava.

Sem Nemačke i država regiona Zapadnog Balkana, inicijativi su se priključile i najznačajnije zemlje EU, Francuska, Italija, Velika Britanija, uvek prisutan sused Austrija, kao i nekadašnje jugoslovenske republike, a sada države članice, Slovenija i Hrvatska. Da se ne lažemo još jednom, ultraevroentuzijastima i stručnjacima za evropske integracije sve ovo ličilo je na udaljavanje od procesa proširenja EU, jer istog, a ni evropskog akia, nije bilo na agendi procesa. Međutim, iako sa blagom skepsom, svi su krenuli da proces i inicijative oko njega podržavaju i rade na njihovoj boljoj implementaciji, i boljitku država na koje se inicijativa odnosi.

Hajdemo još jednom da budemo realni, proces od inicijalne ideje ima mnogo manjkavosti, od načina organizacije, preko monitoringa implementacije, kao i korišćenja procesa u svrhe samopromocije lidera zemalja Zapadnog Balkana i njihove interpretacije svega dogovorenog. Svaka država organizator mogla je sama da odabere teme na agendi skupa koga organizuje, što je dovelo do bežanja od „vrućih“ tima, ali i prekidanja rada na temama koje su pre toga pokrenute.

Dobar primer je Deklaracija o bilateralnim sporovima, koju je austrijskoj vladi, organizatoru tadašnjeg samita, bila predložena od Savetodavne grupe za Balkan u Evropi (BiPAG). Deklaracijom je bilo predviđeno da će vlade država Zapadnog Balkana otvorena bilateralna pitanja rešavati putem pregovora i drugim miroljubivim sredstvima za razrešenje konflikata, a da će se, ukoliko dogovor ne bude postignut, pristupiti međunarodnoj arbitraži. Takođe Deklaracija predviđa i godišnje izveštavanje o stanju bilateralnih sporova na predstojećim samitima. Ja i ne pamtim da li je, na sledećem samitu u Parizu, sem načelno, bilo pomena o bilateralnim sporovima, dok u Trstu oni nisu bili ni na marginama satima. Sama EU, je i u kasnijem dokumentima, na prvom mestu takozvanom Strategijom proširenja, a kasnije i Sofijskom deklaracijom, rešavanje bilateralnih sporova postavila kao jedan od najvažnijih uslova za proširenje.

Tačno je da se i deo bilateralnih sporova odnosi i na države koje nisu deo inicijative, a geografski pripadaju Balkanu – Grčka, Bugarska i Rumunija, bez njih ovaj proces ne bi bio potpun. Ali, posle rešavanja pitanja imena (Severne) Makedonije, proaktivni stav Grčke u uključenju u proces od samita u Londonu, može posmatrati kroz prizmu sve veće zainteresovanosti ove zemlje za rešavane svih otvorenih pitanja. Dogovor ova dva suseda bio je top tema EU samita u Sofiji, a verujem da će dominirati i u Londonu.

Naravno, politička saradnja u regionu je za nijansu poboljšana. Nedovoljnom uspehu doprinose nedostatak političke volje, naravno i uopštenost ciljeva, pa i gorepomenuto „zamajavanje“ javnosti. Sama činjenica da je došlo do redovnih sastanaka lidera u regionu, istorijskog početka srpsko-albanskog dijaloga, rešavanja otvorenih pitanja između pojedinih zemalja je više nego dobra preporuka nastavku ovog procesa u celosti. Topli vetar promena pristupa ovim temama duva vardarskom dolinom, pa verujem da će i naredne godine dovesti do sve veće saradnje među susedima.

Reč koja je, više od svih drugih, obeležila Berlinski proces – povezivanje (connectivity). Najveći uspeh, mada još uvek nepotpun, postignut je u oblasti transporta i energetike, gde je velika pažnja posvećena izgradnji i modernizaciji infrastrukture i njeno finansiranje od strane EU. Zapadni Balkan, kao „unutrašnje dvorište“ Evropske unije, deo je agende njenog samopovezivanja, i zaostajanje, u infrastrukturnom smislu, država ovog regiona, odrazilo bi se na boljitak čitave Unije. Osim toga, momenat povezivanja nije samo samo zbog povezivanja ljudi već i na prvom mestu biznisa, što doprinosi integraciji regionalnog tržišta i na taj način povećava ekonomski potencijal svih zemalja u regionu. Kao još jedan veliki uspeh često se izdvaja početak rada više međuvladinih inicijativa: Zapadnobalkanskog fonda, Investicionog foruma privrednih komora, a na prvom mestu Regionalne kancelarije za saradnju mladih (RYCO).

Još jedna veoma značaja stvar je uključenje civilnog društva u ovaj Berlinski proces. Dajući mu „dodatnu vrednost“, civilno društvo ne samo da doprinosi radu procesa kroz društveni konsenzus, inkluzivnost, ekspertizu, nego i kroz veću činjenicu veće povezanost organizacija civilnog društva u odnosu na vlade država regiona. Ovo uključenje je veoma doprinelo partnerstvima civilnog društva i vlada i institucija, doprinelo je i srpsko-albanskom dijalogu, dok je sa druge strane ceo proces doprineo samom civilnom društvu, naročito u zemljama regiona u kojima vlade nemaju baš fer i partnerski odnos prema ovom sektoru.

Na kraju, nastavak procesa, posle petog Londonskog samita, odvešće nas u Poljsku, odličan primer ekonomskih reformi, dobre regionalne saradnje, rešavanja otvorenih pitanja sa susedima, a sa druge strane i zemljom koja ne bi baš bila dobar primer u vladavini prava. Verujem da će, na prvom mestu biznis sektor, nezavisni eksperti, civilno društvo i angažovani mediji, raditi na promociji nastavka procesa, njegovih ciljeva, uspehu dosadašnjih inicijativa i projekata i da će se time obezbediti neminovna dugoročnost procesa.

Autor je glavni i odgovorni urednik portala European Western Balkans