Znanje

Danas je u svetskim ekonomskim odnosima znanje postalo najmoćniji resurs. Shvataju to i naši političari – kao i ljudi u nevladinim organizacijama – i zato smo suočeni sa inicijativama da se ljudi od nauke i struke iz naše dijaspore motivišu da deo svog znanja i umeća prenesu i našoj zemlji. To je dobro, neke od tih inicijativa imaju više, neke manje izgleda da budu uspešne, ali ih u svakom slučaju treba podržati – i materijalno kada je to moguće. Ali, šta je sa domaćim znanjem? Većina uspešnih stručnjaka koje bismo sada rado da vidimo u svojoj sredini stekla je visoko obrazovanje ovde i nadgradila je znanje u zemljama u kojima sada uspešno rade. Ni za one koji su ostali ovde proces obrazovanja se ne završava sticanjem diplome, pa makar ona bila stečena školovanjem po „bolonjskom sistemu“. Nauka i tehnologija danas idu napred – brzinom svetlosti moglo bi se figurativno reći. Srećom, danas postoji internet i bogata, može se reći potpuna ponuda literature iz svih oblasti; onaj ko je sposoban i voljan može znanjem – u svojoj struci ili van nje – da bude savremen sedeći ovde, u Srbiji, ne tražeći da neko motiviše ili finansira njegov dolazak iz sveta. Pitanje koje se ovde postavlja moglo bi se formulisati ovako: da li država nastojanje da se bude savremen, taj proces neprekidnog samoobrazovanja, podržava, ili ga na neki način, nesvesno, zavarana nekim drugim, pre svega materijalnim interesima – ometa. Primer su uslovi za uvoz knjiga. Nekada – sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, i u periodu kada se nije mogao uvesti ni televizor, ni veš-mašina – najlakše je bilo uvesti knjige. Bez carine, bez nekih velikih troškova dopreme, knjiga koju ste našli u nekom stranom katalogu ili vam je neko preporučio stizala je do vas ubrzo pošto ste svojoj banci dali nalog da sa vašeg računa na račun isporučioca uplati cenu knjige i troškove transporta. Mnogo sam knjiga, čitavu biblioteku, kupio na taj način. Sada je, naravno, još lakše? Nađete knjigu na internetu, platite svojom platnom karticom cenu knjige uvećanu za troškove špedicije (u slučaju koji ću navesti oko 10% osnovne cene) i paket sa naručenom literaturom stiže vam do kuće. Tako će biti, možda, malo sutra! Kako izgleda danas pokazuje primer moga kolege koji je putem interneta naručio dve stručne knjige, platio karticom (vredi navesti ove brojke) 133 dolara kao osnovnu cenu i transportne troškove – ukupno nepunih 147 dolara; da živi, na primer, u Sloveniji to bi bilo sve. Ali on živi u Srbiji, u kojoj se neko dosetio da se kupovinom preko „Nekermanovog“ kataloga zaobilazi PDV, pa je propisao da se svaka pošiljka vrednija od 20 dolara prilikom uvoza podvrgava kompletnom carinskom postupku. Pa je na navedenu vrednost pošiljke knjiga od 147 dolara, ili 8.835 dinara (kako stoji u jednom od šest dokumenata prepunih pečata sa zaglavljem Republike Srbije) – za naknadu carinskog evidentiranja, za „proc. obradu JCI“, za taksu u novcu prema masi robe, za naknadu „stvarnih troškova carinskog organa“ (ono pre toga su, valjda, „nestvarni“ troškovi), te za PDV – natovareno 1.932 dinara. Ali na tome se stvar ne završava: zbog ovog deranžmana je i špediter zaračunao dodatne troškove špediterske usluge od 4.248 dinara, pa su dopunski troškovi (iznad cene koju bi platio kupac u nekoj zemlji koja ne brine na ovaj način o integritetu svog budžeta) narasli na 6.410 dinara, ili tačno 72,5%!
Sada ja nešto razmišljam. Neko se (ispravno) dosetio da bi bilo poželjno da u Srbiji bude više kompjutera u preduzećima, ustanovama, u domaćinstvima. Pa se zato PDV smanjuje sa 18 na osam odsto. Ali sumnjam da će ta razlika u ceni od 10 odsto (na cenu koja je reda veličine 500 evra, ko ih skupi, skupiće i onih 50) bitno povećati prodaju. Ali udvostručenje cene knjiga koje pojedinci uvoze i te kako može smanjiti uvoz knjiga, a to znači i unapređenje znanja. Pitanje da li je socijalizam bio bolji sistem neću da postavim, jer se ni druge zemlje u kojima se uvoz knjiga odvija normalno ne nalaze u tom sistemu.