Znanje je prestalo da bude važno

Pre svega bi mi, prosvetni radnici, trebalo da radimo upravo na tom izlasku. Cilj je da od dece (učenika) napravimo što odgovornije i sposobnije ljude. Cilj je, dakle, da učenici ne budu poltroni i puki prepisivači koji nešto napamet i bez smisla pamte već da se od njih stvori upravo suprotno – stvoriti ličnost odnosno napraviti budućeg samostalnog čoveka. Ako su nam deca bistra (a jesu) taj šlag na torti inteligencije jeste upravo izgrađen karakter. U najboljem slučaju – patriota koji je šire sposoban za život.

Naravno, u situaciji u kojoj smo, lakše je svakako tako nešto reći nego učiniti. U mnogim segmentima su nam vezane ruke te smo poprilično nemoćni ali, duboko verujem, baš u tome je ključ uspešno sprovedenog obrazovanja i vaspitanja. To da li je dnevnik elektronski ili tradicionalni ili da li smo na vreme upisali dopunski ili dodatni čas – praktično i nema drugu ulogu do najbanalnije opterećujuće forme. Naravno, ne može se pobeći od birokratije ali je tragično to što ona za mnoge postaje suština urađenog i tu se danas slepo menjaju teze. Ipak, ako uspemo da povratimo zdravo znanje i zdravi patriotizam te vratimo veru u značaj obrazovanja i ličnog razvoja – naš posao će biti urađen kako valja. Japanci su to tradicionalno u nekoliko segmenata objasnili – „duša Japana jeste mlad, sposoban patriota“ (npr. u Nitobeovoj knjizi – „Bušido“ to jasno možemo razumeti).

Međutim, prosveta je u Srbiji na kolenima – političko-kulturološka slika je takva da većina mladih ne vidi svrhu obrazovanja koja iziskuje dugogodišnji rad. U mutnoj vodi u kojoj plivamo gotovo niko nema želju da dugoročno radi na sebi. Lepe devojke ponovo uzore vide u „pevaljkama“ a jaki, živahni momci u brzoj urbanoj zaradi (kladionice, automobili ili „uličnoj trgovini“). U situaciji gde se u medijima neprestano govori o napretku i Evropi dok u realnosti nestaju sela a ljudi često nemaju ni za osnovne životne potrebe – mladi su sluđeni i šizofreni. Želimo da smo Švajcarci pa se, u toj želji, sve češće poseže za kratkovidim „instant metodama zarade“.

Dugoročni planovi ne postoje ni u jednom državnom sektoru pa se ne mogu očekivati ni u mikrozajednici u smislu opština, lokalnih mesnih zajednica ili škola. Tako, svakodnevno se pipa u prazno a mehanizmi rešavanja ključnih problema prosvete (nasilje u školama, školski programi, dualno obrazovanje, nagrade i podsticaji, inkluzivno obrazovanje…) postoje samo na papiru. U svakodnevici, isključivo se luta po mraku. Zbog svega rečenog, znanje je prestalo da bude važno a kao zamenu smo svesno prihvatili ono što bi se najkraće moglo nazvati simulacijom znanja (birokratija je postala sve – sa njom se počinje ali i završava). Na kraju, institucije su odsečene (osnovne škole nemaju uticaj na srednje niti srednje na fakultete) i svi su oslobođeni odgovornosti. Naravno, među učiteljima i nastavnicima ima izvanrednih ljudi i stručnjaka ali sistem nema mehanizme razvrstavanja žita od kukolja.

U takvoj situaciji, a uz svakodnevni doprinos kvazikulture, pseudopolitike i opšte nemaštine, ne možemo stvoriti buduće mlade stručnjake. Za tako nešto nemamo ni podršku ni sredstva pa se, prirodno, nameće da ono najvažnije zapravo i nije tako važno. Prosveta je već dugo u komi i nikome nije stalo da je probudi. Posledice toga su mnogobrojne i višestruke pa, recimo, poželjne buduće nacionalne projekte koje izvode domaći stručnjaci na čelu sa domaćim društveno odgovornim firmama, ukoliko se hitno ne probudimo, možemo već sada da zaboravimo. Još gore, dolazi vreme kada će biti problem naći nekoga ko ume da popravi bojler…

Autor je srednjoškolski profesor filozofije iz Bora