U noći između petka i subote, 3. i 4. aprila leta po milosti gospodarevoj 2020, nisam ni pokušao da zaspim.
Ne samo zbog već hronične nesanice, koju iznova i iznova pothranjuju noćne more i bulažnjenja o ‘zlatnom’ ili već kakvom drugom dobu u nečem što nazivaju Srbijom, a u kojoj se bezmalo ništa izrečeno ili obećano ne može održati ni dan-dva ili čak ni nekoliko sati.
Želeo sam, još jednom, beznadežno, mazohistički, da ‘proverim’ kome treba da poverujem – njima i svim njihovim skaskama o istini i samo istini, ili svojim kakvim-takvim penzionerskim očima i onom što mi je preostalo od razuma.
Koliko u četvrtak su nam, Urbi et Orbi, saopštili da će nam milostivo dopustiti da u nedelju od tri do osam ujutro – u vreme brižljivo odabrano da nas odvrate od takvih suicidnih ideja – ponovo odemo do „najbolje snabdevenih prodavnica na svetu“ i kupimo sve što nam treba za narednih sedam dana. U petak su, bez objašnjenja, saopštili da oni koji imaju više od 65 godina, a nisu kućni ljubimci, imaju slobodan izlaz u subotu ujutro.
Tako sam ja noć između petka i subote rešio da provedem slušajući neke stare pesme. Među njima, i „Beograd“ Vlade i Bajke i njihovih prijatelja.
U ‘pola četiri’ sam probudio suprugu, da bismo polako krenuli uzbrdicom ulice Beogradskog bataljona do velike Maksijeve samousluge u Nedeljka Čabrinovića 63/A. Nešto pre četiri stigli smo do dugačkog gluvog reda ljudi, što se završavao oko raskrsnice dveju ulica. Stoički su stajali u polumraku na propisanoj ‘socijalnoj distanci’.
Rekli su nam da otvaraju u četiri. Prve penzionere pustili su oko 04:10 (što na temperaturi od plus 2 Celzijusa nije bilo tako malo) jer su sve to vreme istovarivali neki poveći kamion s ko zna kakvom robom.
Ljudi su, ako se penzioneri mogu tako nazvati, bili – začudo – tihi i naizgled strpljivi, iako su mnogi među njima na ulazak morali da čekaju više od jedan sat. Košave, srećom, nije bilo, ali je zato Indeks kvaliteta vazduha (AQI) bio crven i pokazivao broj 157: Nezdravo, s povećanom verovatnoćom štetnih efekata po srce i pluća svih, a naročito osetljivih grupa.
Jesu li ‘penzosi’ jedna od tih grupa? Kako bilo, moj ili naš Beograd je u tom trenutku bio na četvrtom mestu u svetu po zagađenosti vazduha.
Prvo su u samouslugu pustili troje, pa petoro ljudi, da bi potom taj broj nasumce varirao između deset i 15. Oni koji su ušli mogli su konačno da svojim očima „pogledaju kako izgledaju naše prodavnice… kao svemirski brod u odnosu na neke od najrazvijenijih zemalja“. I videli su. Na ulazu nisu delili maske, bilo je samo rukavica. Nije bilo ni nekih drugih ‘sitnica’.
Nije bilo mesa, nikakvog, ni hleba, ni paradajza i nekog drugog povrća. Rečeno nam je da će to stići kasnije, „verovatno posle osam“, taman kad oni koji nisu kućni ljubimci moraju da budu u svojim kućama.
Obično nisam sklon nepristojnom izražavanju, ali iskreno priznajem da sam – dok sam pored još dužeg reda vukao kolica s mineralnom vodom, nekim konzervama i nešto kućnih potrepština – manje ili više glasno upotrebio neke necenzurisane izraze.
Iz sebe sam želeo da istresem makar nešto od stresa zbog pretnji i onog što smo svi imali priliku da čujemo proteklih dana: kako će „ulice biti prazne“, kako se „neće ići u prodavnice“ i kako sve to rade u želji da „demotivišu ljude“ da bi ih zaštitili od njih samih, iako „ne znaju kako će to da izgleda… jer će prvi put u životu videti“ tako nešto.
I sve to vreme, u glavi su mi se, kao na nekom surrealnom ringišpilu iz zone sumraka, vrtele reči formalno najmoćnije osobe u ovoj nazovidržavi, po kojima je „Srbija od svih zemalja u Evropi, ako ne i na svetu, uradila najviše da građani dobijaju tačne i pravovremene informacije… da im je (Srbija) postavila domaći zadatak…“
Ovu bajku je Ana Brnabić ispričala u ime vlade. A ja sam poželeo nemoguće: da ovu vladu i njenu bajku trampim za pravog Vladu i Bajku. I ovaj Beograd iz zone sumraka za njihov i moj Beograd.
„Kućama“ smo se vratili posle oko dva časa. Bio je još sumrak. Potrošili smo bezmalo 6.000 dinara, a da nismo kupili ništa čak ni za običan ručak naredne sedmice. Pa šta? Ili, da još jednom citiram srpskog ‘pantokratora’, „Imamo mi para.“
Da, ako doživimo obećanih sto evrića kad se i ako se okonča ova zona sumraka. Ja ću, u svakom slučaju, sledećeg vikenda ostati kućama i slušati Vladu i Bajku i stihove Petra Lazića.
Jer, iako „grad iznad reka (više ne) stoji ko kruna“, uprkos jebene knedle u grlu, ja „još pamtim naša jutra, i one noći što im sunce zvezde krade… Uprkos tome što je tu bila i poneka suza što nas steže“.
Autor je novinar u penziji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
