Zoran, 18 godina kasnije

Briljantni filozof među konvencionalnim političarima, ubeđeni demokrata na životnom prostoru endemskih despotija, usamljeni Evropljanin u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. Ovaj intervju nije bio samo protokolarni, suvoparni monolog političara koji i narod i novinare posmatra ex catedrae. Zoran Đinđić ima retki dar da uz filozofsku smirenost izvanrednim analitičkim talentom postavlja precizne dijagnoze i predlaže konkretne terapijske mere društvu koje je oduvek više volelo svoje bolesti, nego svoje lekare.

AD: Gospodine Đinđiću, kako biste opisali vlast u Srbiji.

Đinđić: Ovaj režim razara naš moral, naše porodice, naše ljudsko dostojanstvo i životnu radost. On svoj otrov ubrizgava u sve pore ovog društva. Njegova namera od početka nije bila da uspostavi večnu vlast, već da oblikuje našu nacionalnu antropologiju, da stvori novi karakter, da nametne novi tip ponašanja – podaničkog, podmitljivog, verolomnog. Novi čovek koga ova vlast pokušava da stvori je moralni kvazimodo. Ovaj režim poništava najvrednije potencijale ovog društva. Svakodnevnim medijskim zaglupljivanjem putem rijaliti programa, nasrtajima na školstvo i Univerzitet plagiranjem doktorata i kupovinom diploma, političkim primitivizmom koji se prikazuje u skupštini. Ova vlast ne poštuje elementarnu logiku života i negira silu Zemljine teže. Ono najgore je na vrhu, a ono najbolje je na dnu. Srbiji je potreban potpuni preporod, jer je Srbija u potpunoj krizi.

AD: Kako prebroditi tu potpunu krizu?

Đinđić: Moramo da shvatimo da borba protiv ovog režima više nije stvar politike, nije stvar stranaka, već prava na nužnu samoodbranu. Ovo više nije pitanje dvadeset i prvog veka, već da li će nas kao naroda biti u dvadeset i prvom veku. Ili ćemo kao pojedinci u Kanadi, Australiji ili Americi svojim unucima govoriti „bila jednom jedna Atlantida koju je Aleksandar Vučić potopio na nekom balkanskom moru“. Zato niko ne sme da ostane po strani kada se radi o odbrani prava na život i budućnost jedne zemlje i jedne nacije.

AD: Može li opozicija da odgovori tom izazovu?

Đinđić: Mnogi danas kažu – sve je kasno, opozicija je slaba, propala, mrtva. U Srbiji je propao mit o opoziciji. Propalo je ono što je bilo na pozornici, ono što je lepo pričalo, lepo glumilo i lepo lagalo. To je propalo. I neka je propalo. Opozicija je dodirnula najveću moralnu krizu upravo posle onih višemesečnih šetnji, ali i posle prošlogodišnjih demonstracija ispred skupštine. Bio je to kraj jednog koncepta opozicije koji se pokazao kao neproduktivan. Potrebno je da se sada izgradi nova, efikasna opozicija koja će imati jasnu strategiju i koja neće biti iznenađena potezima vlasti i stavljena u situaciju da ne zna šta da radi. Na čelo opozicije treba staviti nekog ko nije tipični političar i ko nije bio deo partokratskog imidža ili politike proteklih dvadeset godina, jer su Vučićev režim i njegova mašinerija u stanju da iskompromituju sve što je deo klasične politike.

AD: Kakvu strategiju predlažete opoziciji?

Đinđić: Prvi korak je da se pronađe ličnost, frontmen koji će biti kamen stabilizator. Zatim treba razraditi ideju ujedinjenja i to na što široj platformi. Treba pokazati da zajedno mogu svi, i mali i veliki, i levi i desni. Što šarenije i nelogičnije udruživanje, to bolje. Treći korak bila bi pozitivna kampanja. Opozicija ne sme samo da napada Vučića, da žali za nacionalnim porazima i da kuka nad katastrofalnim posledicama njegove politike. Moramo da promovišemo i prezentujemo narodu šta sve može da dobije ako promeni ovu vlast. Srbiju može spasiti samo novo poverenje u sebe. Srbiji je potrebna nova politika. Ovo što danas imamo loše je kao celina i nisu moguće promene samo pojedinih pozicija u tom sistemu. Ne može da jedna vlast ode da bi došla druga. Ako sistem ne bude promenjen, narod neće vratiti poverenje ni u sebe ni u svoju državu.

AD: Kako komentarišete stanje unutar DS-a?

Đinđić: Izbori u Demokratskoj stranci ne određuju samo ko će biti njen predsednik, već i kakva će stranka biti u očima njenih članova, simpatizera, pristalica, ali i u očima s protivnika. To nije samo personalna stvar, već se tiče karaktera jedne organizacije. Slab predsednik DS-a odgovara svima, sem DS-u. Kad kažem svima, mislim i na vlast i na one koji su navodno naši saveznici. Važno je da Demokratska stranka ima predsednika kojeg ne hvale režimski mediji i koji nema prostora u Vučićevim tabloidima, već predsednika koga vlast napada svaki dan i koga se vlast plaši.

AD: Da li Demokratska stanka može da pokrene taj talas promena?

Đinđić: Demokratska stranka vidi sebe kao motor nove politike. Ta politika ima tri stuba. Prvi je demokratski poredak. Drugi je socijalno odgovorna politika, jer nema demokratije bez njenog socijalnog sadržaja. Treći je državna i nacionalna odgovornost, jer smatramo da nacionalna pitanja nisu stranačka i da je u rešavanju tih pitanja neophodno da se ostvari konsenzus oko toga šta su nacionalni interesi i šta je svetinja za naš narod oko koje nema pogađanja.

* Odgovori na pitanja predstavljaju delove govora Zorana Đinđića na skupštinama DS-a 1995,1998. i 2000. godine uz isečak iz knjige „San o Srbiji“. Oni pokazuju i dokazuju da su njegove političke poruke bile vanvremenske. One danas tako zvuče jer nas je novi nedemokratski režim isključio iz vremena i vratio nas dvadeset pet godina unazad. Vreme je da se zapitamo posle osamnaest godina – ko je zapravo mrtav, mi ili on?

Autor je lekar toksikolog, član GO DS