Zoranov govor

Ipak jedna stvar se tu od devedesetih izdvaja gotovo kao konstanta.

Opoziciji koja idejno i operativno jeste demokratska, a time u najvećem broju slučajeva i proevropska i prozapadna (ne slepo već vrednosno), nijednog trenutka nije bilo omogućeno da kao važan deo političkog sistema koji se zove demokratija učestvuje u političkom životu zemlje kao ravnopravni i potreban činilac.

Devedesetih, s jedne strane Milošević sa nasleđenom i moćnom infrastrukturom Saveza komunista i pokvarenošću kakvu samo ima taj soj spreman na svakakve stvari zarad vlasti, činio je sve da obesmisli delovanje opozicije a time i demokratiju kao sistem.

Sa druge strane, narod prevaren i preveden iz socijalizma u nacionalizam, koji je u Miloševiću video nacionalnog spasioca, pa je sve ostale smatrao smetnjom.

Delovati u takvim uslovima gotovo da je bilo nemoguća misija.

Da je bračni par Milošević-Marković manje mahnitao u takvim okolnostima, sa medijima, imovinom, vojskom i policijom nasleđenom iz socijalizma duže bi vladao.

Velika vlast, a bez kontrole je još jednom, ko zna koji put, pokazala da ne može ništa drugo do da napravi nesreću.

Ipak nisu građani Srbije ni sa takvim tragičnim iskustvom naučili o važnosti demokratskog sistema.

Kratki predah posle Petog oktobra, do ubistva Zorana Đinđića, a onda povratak u nacionalizam i svakodnevna trabunjanja bez osvrta na greške iz bliske prošlosti i odricanje od ideologije krvi i tla.

Biti opozicija u Srbiji gotovo da je mazohistički poriv.

No očigledno da postoje ljudi kojima istina, i vera u Srbiju kao bolju zemlju i deo civilizovanog sveta daje dovoljno snage i motiva za delovanje u neravnopravnim uslovima političke borbe.

Jedan takav skup opozicionih prvaka, kome sam kao poštovalac ubijenog premijera i sam prisustvovao 12. marta ove godine pamtiću veoma dugo i bez obzira što se nije dogodio kako je zapisan, baš je zbog toga istinitiji nego kako se dogodio.

Kada je 30-ak uglednih opozicionih delatnika i delatnica položilo cveće i upalilo sveće, svi u jaknama, kaputima, džemperima i pantalonama crne boje, pa potom stali da u tišini postoje i odaju poštu Zoranu Đinđiću, desilo se nešto (što se nije desilo pa je stoga još istinitije da se baš tako desilo).

Iza reda u kome smo stajali protrčalo je dete, oko desetak godina mlado, i patikama verovatno za broj većim napravilo zanimljiv ritmični zvuk, te smo se svi okrenuli da vidimo otkud taj zvuk u sred ove grobljanske tišine.

Kada se zvuk udaljio i kada smo se opet okrenuli, pred nama je nekoliko metara ispred groba stajao pokojni premjer Zoran Đinđić.

Dragi prijatelji, želim da vam kažem nekoliko reči.

Vidim da ste svi u crnini već evo osamnaestu godinu.

Vi se sigurno sećate da ja nisam nimalo cenio tu nekrofilsku crtu koja je u Srbiji uzela maha i da sam je smatrao protivživotnom.

A sigurno se sećate koliko sam voleo život.

Boje života na sebe, dragi prijatelji, i okrenite se mladim ljudima i budućnosti ne parolaški nego iskreno.

Radeći za njih i sa njima ne možete pogrešiti, setite se „Otpora“. To je jedini način da ja ispunim svoje obećanje, zaboravio sam kome sam ga dao: „Srešćemo se u budućnosti vi i ja.“ Mladi ljudi, nastavio je…

Tog se trenutka opet začuo onaj prodoran zvuk u ritmu patika koje kloparaju pa se svi okrenuše na tu stranu. Dečak je opet protrčao motivisan isključivo željom da trči, kako je to kod dece uobičajeno i divno. Kad smo vratili pogled, Zorana nije više bilo. Ni ovog događaja nije bilo, te je stoga istinitiji od onoga koji se desio.

Autor je vajar