Zrbija do Tokija: Da li je Srbija postala kolonija bez ispaljenog metka?

Budući da niko više normalan u ovoj zemlji ne može da se skloni od te poplave ludila, do naših očiju i ušiju dođe i pokoja informacija u kojoj internacionalna bratija po Hristu moli Srpsku pravoslavnu crkvu da se već jednom odredi prema tom zločinačkom pohodu Putinove mašinerije.

Pa je tako patrijarh aleksandrijski i sveafrički Teodor Drugi pisao srpskom patrijarhu Porfiriju, zamerajući mu u pogledu njegove selektivne osetljivosti na ono što se u poslednje vreme dešava u pravoslavnom svetu, a pre svega povodom ruskog mešanja u Afriku i ruske agresije na Ukrajinu.

Uzaludno sitnu knjigu piše Teodor Drugi, kada on ovde ne živi, pa ne može da razume razmere fanatičnog obožavanja ruskog zverinjaka. Da se ne lažemo, niko to više normalan ne može da to shvati: kako neko može da podržava ovakvu Rusiju, pita se neki Šveđanin?

Patrijarh Porfirije se u martu, kao, molio za mir u Ukrajini.

„Naša lična sećanja, sećanja svakoga od nas, na tragične ratove i sukobe na prostorima bivše Jugoslavije nisu prestala da budu veoma živa među nama, a evo još jedan rat je buknuo u Evropi i to među našom braćom hrišćanima, Rusima i Ukrajincima“, rekao je on.

To metafizičko shvatanje rata koji tek tako krene, eto, sam od sebe, može da se prodaje nekome ko živi na Jupiteru, pa je prekjuče došao da nas poseti nakon toliko milenijuma.

Međutim, vratimo se na početak, Srbija je već decenijama pod uticajem ekstremne indoktrinacije da nama života nema bez Rusije. Da je ona nas vekovima očuvala. Da zbog nje postojimo. Ako nam ona okrene leđa, mi više nikoga nećemo imati, i ostale bajke za plašenje dece.

Autor ovog teksta, naravno, ne otkriva toplu vodu i rupu na saksiji, ali počinje da uviđa da je ova crna rupčaga od zemlje ušla u neku novu fazu bogosluženja Rusiji.

I pitanje je možda zašto ovoliko klepeće u tekstu o patrijarhu i Ruskoj Federaciji?

Pa, upravo zbog toga što su Vladimir Putin i Prvoslav Perić (čitaj: Porfirije) jedini protivkandidati predsedniku Aleksandru Vučiću na predstojećim izborima. Sada će prljavi jezici reći da se to nikada neće desiti, ali upravo pomisao, da samo njih dvojica imaju tu snagu i uticaj u ovoj zemlji da smene postojećeg vladara, uliva strah u koštanu srž.

Takvu fantaziju potkrepljuje, primera radi, vest da je ruska armija granatirala pravoslavnu crkvu u Odesi, Putinu nije bio potreban krizni pi-ar, već samo Srbija. Građanstvo odavde se prvo nateglo da objasni svetu da to nema veze sa istinom i da su to Ukrajinci uradili sami sebi, samo da bi optužili Ruse.

Kao što su Bošnjaci, jelte, gađali sebe na Markalama. Ili su pak britanski agenti streljali oko Srebrenice. Ili su hladnjače sa Kosova – kako beše ono, ah, da – podmetačina stranih službi.

Naime, sada ozbiljno, Zrbija (staro ime: Srbija) postala je već uveliko jedna kolonija bez ispaljenog metka i potpisane kapitulacije. Iako nema više vojne snage da rastura okolne zemlje, ona uživa u svom poniznom položaju prema Velikom Bratu sa istoka.

Ako neko misli da ne živimo u takvom okruženju, neka izađe napolje i dobro osmotri. Na zidovima zgrada videće murale ratnim zločincima, reči u kojima se ispoljava požuda za novim klanjima, ali i skrivene želje šta će se sve činiti „kada se vojska na Kosovo vrati“.

U prolazu će moći da vidi ljude obučene po neonacističkoj modi. Tela im krase majice na kojima se slavi mitologija o neustrašivosti, raznorazne bitke, stihovi i slova. Često se može videti i odeća sa Putinovim licem, obeležjima ruske vojske, onim prokletim slovom „Z“ i općenito Rusije. Propovedi svakojakih analitičara po televizijama, štampanim i onlajn medijima uglavnom spadaju pod liniju putinofilije.

Dok SPC, kao najjača nevladina organizacija, održava hipnotisanost vernika i njihove strasti prema ideji Krvi i tla, koja se sada uobličava u licu i naličju Rusije.

Bez obzira na to što je ova zemlja, hvala nebesima, izgubila svaki rat tokom devedesetih, ona i dalje sanja o nastavku sukoba, ali očigledno u nešto drugačijem obliku. SPC uz pomoć svakog političkog establišmenta do sada širi epidemiju ruskokolonaštva među ljudima. I sada, pošto je virus uveliko mutirao, i misli sopstvenom glavom, konačno može da predahne.

Jer, ako jednog dana, u Beograd umaršira Putinova čizma i gusenica, na njih neće biti bacano drvlje i kamenje, već cveće i bombonjere. I onda će stvarno da nam se ostvari želja da se prostiremo do Tokija.

Za ceo svet je to košmar, razume se, ali je za nas vlažni san.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.