Zrenjanin, grad bez vode

Od 2004. godine voda iz slavine zabranjena je za piće zbog velike količine arsena. Zrenjaninci se zato poslednjih petnaest godina snalaze i dovijaju na različite načine, vuku plastičnu ambalažu, flaše, bokale, kanistere i bidone od prodavnica do kuća. Danas su odlučili da tu ambalažu uredno simbolično sakupe i na protestnom okupljanju ispred Skupštine Zrenjanina vrate onima koje vide kao odgovorne.

Ali Zrenjaninci petnaest godina ovu svoju muku i plaćaju. Procene su da se u Zrenjaninu svakoga dana potroši po 20 hiljada evra za kupovinu vode. Prostom matematikom, dolazimo do preko 7 miliona evra godišnje ili za petnaest godina preko 100 miliona evra koje su odvojili za vodu koju piju ili hiljadu evra po čoveku. Zrenjanin je grad velike socijalne nesigurnosti, gde je plata ispod republičkog proseka, a vodu svi moraju piti, bez obzira da li imaju sredstava za nju.

Koliko se postrojenja, fabrika vode, ali i škola, igrališta ili vrtića moglo napraviti sa tim novcem pitaju se građani Zrenjanina okupljeni oko inicijative Zajedno za vodu. Umesto u javnu infrastrukturu i poboljšanje uslova života, ovaj novac otišao je u privatne džepove, pa je na mestu i pitanje da li u igru uključen još neki uticaj i interes koji ostvaruje profit na njihovoj muci. Kao da nesposobnost vlasti koja je u Zrenjaninu prevazišla samu sebe nije dovoljna. Neverovatno zvuči podatak da Zrenjanin u stvari ima fabriku vode koja je odavno završena, ali je zbog nepoštovanja zakonskog okvira pri njenoj izgradnji, njen rad onemogućen.

I tu se glupost, nezainteresovanost, bahatost, nadmenost vlasti pokazala u svom najboljem svetlu. U svoj svojoj veličini. Naime, pre svega prekršen je javni interes jer se grad Zrenjanin ugovorom o izgradnji fabrike vode obavezao da će kupovati više vode nego što je potrebno. A zatim, ugovor uopšte nije ni validan jer po zakonu, privatno preduzeće ne može vršiti distribuciju vode. Podignut je sudski spor koji je doneo još jednu zanimljivost, a to je da dok se on ne završi, Zrenjanin ne sme pokušati da posao sa fabrikom vode reši na neki drugi način, gradnjom drugog postrojenja. Konzorcijum u čijem je vlasništvu postrojenje zahteva nadoknadu štete koja se svakim danom gomila, a po njihovoj proceni radi se o oko 600 hiljada evra mesečno. Privatni vlasnik, takođe, zaštićen je i klauzulom da ukoliko posao propadne može naplatiti iznos od oko 6,5 miliona evra.

A građane Zrenjanina ne štiti izgleda nikakva klauzulu, nikakve odredbe ugovora ili prava… niko. Nakon svega što su prošli, petnaest godina plaćajući i vukući balone sa vodom, potencijalnu štetu u ovom poslu platiće iz svog džepa, i ako sud odluči da se investitoru moraju nadoknaditi troškovi za period u kome nisu radili, i ako investitor odluči da naplati klauzulu od 6,5 miliona evra koja ga štiti, i ako se grad odluči da od investitora otkupi postrojenje po ceni od osam miliona evra, kako se u poslednje vreme najavljuje.

Građane možda najviše boli što se ovo stanje doživljava kao normalno i redovno, pa zaista dirljivo zvuče reči Dušana Kokota iz inicijative Zajedno za vodu koji kaže: „Gledali smo na televiziji, čitali u novinama, kako se u nekim drugim gradovima angažuje i vojska da se prokopa novi vodovod ako je stari zagađen, kako se u mestima u kojima vode nema dva dana, na svakom ćošku nalaze se cisterne… Bude neko vanredno stanje i uzbuđenje… Samo je u Zrenjaninu sve normalno i evo tako već petnaest godina. Voda nije roba, nije luksuz, voda je naša svakodnevna potreba.“