Foto: N.S.J.Iako živimo u državi gde je nezamislivo i te kako moguće, gde režimski tabloidi promovišu nasilje dok „izveštavaju“ o masovnim ubistvima, a vlast planira kontramitinge dok nema hrabrosti da zajedno sa građanima zapali sveću poginulim učenicima i učenicama, s vremena na vreme me ipak iznenadi nivo okrutnosti, besramnosti i nebrige koju su predstavnici Srpske napredne stranke sposobni da ispolje.
Da, ostala sam u potpunom šoku što je neko uopšte došao na ideju da treba da se sačine spiskovi dece po školama koja su potencijalne žrtve ili počinioci nasilja, kao i dece koja pokazuju asocijalno ponašanje, a koji bi naknadno pregledali policijski službenici koji dođu u obilazak škole.
Kažu, na osnovu spiskova će planirati dalje delovanje.
Zaista ne mogu da dokučim kakav misaoni proces stoji iza takvog dopisa, kako se od tačke A (imamo problem sa nasiljem u školama) dođe do tačke B (rešenje je da deci crtamo mete na leđima), a da se niko ne javi da kaže da to baš i nije najbolji plan na svetu?!
Pritom, ako je nekome to još u Srbiji važno, ovakav plan nije baš ni po zakonu.
I šta je sledeći korak? Žute trake na ruci za učenike koji nisu druželjubivi koliko se od njih očekuje? Bele za potencijalne žrtve, a crvene za potencijalne nasilnike?
Obeležiće ih i propitivati, kao da deca već nisu dovoljno propatila jer režim ne samo da ne želi da se izbori sa porastom nasilja u društvu, nego ga i podstiče?
Možete li da zamislite nivo torture i diskriminacije koji bi deca „na spisku“ morala da prežive i kako bi to uticalo na njih? Kako bi se osećala ne samo ta targetirana deca, nego i njihovi školski drugovi i drugarice?
Kako bi se osećali roditelji čije je dete na spisku ili roditelji koji svoje dete treba da puste u školu ili na igralište sa detetom koje je na spisku?
Kako bi se osećali nastavnici koji prave spiskove i nastavnici koji predaju učenicima sa spiska?
Umesto da pomogne mladim ljudima da prebrode traumu, vlast je osmislila monstruozan i protivzakonit plan da ih dodatno maltretira i potencijalno obeleži za ceo život, zloupotrebljavajući prosvetne radnike onako usput.
Zrenjanin je možda grad koji nema pijaću vodu i gde zakoni ne važe kada su kineske investicije u pitanju, ali ipak još uvek nismo oterali sve heroje i heroine i imamo ko da stane u odbranu razuma onda kada je najpotrebnije.
Zbog toga sam danas posebno ponosna na kolektiv zrenjaninske Gimnazije, škole koju sam i sama pohađala, jer su zaposleni u Gimnaziji odbili da targetiraju svoje učenike i učenice.
I nisu se tu zaustavili. Ubrzo su im se pridružile i ostale škole u Zrenjaninu, pa su obezbedili i podršku školske uprave, tako da barem u Zrenjaninu postoji nedvosmislen konsenzus da se spiskovi dece neće praviti i neće slati Policijskoj upravi.
Mogu samo da se nadam da će i ostale škole i školske uprave koje su primile dopis reagovati na sličan način kao moja srednja škola, i staviti dobrobit dece i etiku na prvo mesto.
Da će poslati jasnu poruku da su deca pod njihovom zaštitom, i da će insistirati da dopis policijskih uprava bude hitno povučen, da se Vlada Republike Srbije izvini i da da garancije da će ovo biti prvi i poslednji pokušaj da se deca na ovakav način maltretiraju i traumiraju.
A za ministra Bratislava Gašića, kreatore i sprovodioce ideje o spiskovima imam samo jednu poruku – nadam se da vas je sramota, iako se bojim da za stid ne znate, i da ćete barem dati ostavke.
To je zaista minimum koji možete da uradite – za našu decu i budućnost Srbije.
Autorka je predsednica Resornog odbora DS za ljudska i manjinska prava i saradnju sa NVO i bivša učenica Zrenjaninske gimnazije
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
