Žrtve, dželati i spomenici

Ukratko. Jedan pijani ruski major u Vršcu, 1944. godine je hteo da siluje mladu Nemicu. Njen brat joj je priskočio u pomoć. Ubio je majora i zakopao ga u dvorištu. U znak odmazde Rusi su izveli na ulicu sve stanovnike ulice (Drajlaufergasse), njih 130, postavili mitraljez nasred ulice i pobili ih – žene, decu, starce, bebe… Potom su leševe na špediterima i kolima odvukli na lokaciju Šinteraj.

Podunavske Švabe iz Vršca i ugledni Srbi iz Vršca i van Vršca žele da se ljudima zakopanim na Šinteraju podigne spomen-obeležje. Lokalna vlast, inicijatori i finansijeri obeležja dogovorili su se da na tabli budu napisana i 23 imena od Vermahta streljanih, navodno, srpskih komunista. To treba da bude znak prijateljskog, uzajamnog obrađivanja zajedničke istorije, bez resantimana. Troškove za spomenik snose podunavske Švabe.

Iako je ideja za spomen-obeležje u obliku krsta i table sa imenima streljanih građana stara već osam godina i u opštini se na projektu radi tri godine, još uvek se nađe poneki betonoglavac koji pokušava da spreči realizaciju projekta. Nakon tri godine je konačno sklopljen ugovor, krst i tabla su napravljeni, pozivnice razaslate i sada se pojavilo pitanje: da nije možda među streljanim Nemcima neki zločinac.

Ono što se desilo sa Jevrejima je zločin Vermahta i nema nikakvog opravdanja za to. Sigurno su učestvovali i neki halapljivi, grabežljivi Folksdojčeri, ljudi kakvih ima svuda, koji su denuncirali Jevreje iz lične koristi. Takvih ljudi je bilo svuda, pa i u Banatu. Koliko je nama poznato na Sajmištu u Beogradu Folksdojčeri nisu učestvovali pri groznom ubijanju Jevreja, ali nije isključeno da je bilo pomoćnika, što je isto zločin.

Posle rata je streljano u Jugoslaviji 6.500 Nemaca bez suda ili sa prekim sudom. Za mnoge se ne zna zašto su streljani. Da li je među njima bilo onih koji su učestvovali u ubijanju Jevreja ne znam.

Dr Kovač pita zašto podunavske Švabe ne dižu spomenik Jevrejima?

Odmah posle rata, kada su se Nemci suočili sa zločinima Hitlerove Nemačke, bili su kao ljudi poraženi, pogotovo zbog zločina nad Jevrejima. Odlučili su da u Akciji u znak kajanja pomognu preživelim Jevrejima ne samo u Nemačkoj već u još jedanaest zemalja. Neguju Jevreje u staračkim domovima, organizuju sastanke sa omladinom iz raznih zemalja, vode brigu o mestima gde su bili koncentracioni logori, groblja. Moja komšinica je bila kao devojka i sada kao penzionerka duže u Izraelu i radila je svaki put u staračkim domovima sa Jevrejima koji su preživeli logore. Sada je grupa nemačkih zanatlija otputovala u Izrael da obnovi starački dom. Sve o svom trošku. Preživeli Jevreji govore da nikada nisu ni pomislili da će, nakon svega što se njima dogodilo, opet govoriti nemački. Dignuta su spomen-obeležja, koncentracioni logori su sačuvani u obliku muzeja i to sve Akcija u znak kajanja podržava. Broj žrtava je svuda upisan na tablama. Kod nas u gradu Erlangenu, pred kućama ranijih vlasnika Jevreja u trotoar je ugrađen kamen spoticanja, jedna ploča od mesinga sa imenom vlasnika i obaveštenjem o njegovoj sudbini.

U Srbiji se na spomen-obeležja ne sme napisati broj nemačkih žrtava, a dosadašnje spomenike su financirale skoro isključivo podunavske Švabe. U Bačkom Jarku su uništili nemačko groblje i masovne grobnice u kojima je zakopano preko 6.000 nastradalih logoraša, žrtava nasilja. Na nemačkom groblju izgrađene su kuće, na masovnoj grobnici je deponija. Tu već šest godina pregovaramo o spomen-obeležju, bez uspeha.

Ja se pitam zašto jugoslovenska vlast ili sada srpska vlast nije podigla spomenik svojim građanima Jevrejima. Mislim da je rešenje zagonetke u tome da bi se onda morala obelodaniti i uloga poslušnih domaćih vlastodržaca, naklonjenih idejama fašizma: Nedićeve vlade i njene policije u Banatu. Kao što je poznato, Nedić i Ljotić su bili srpski fašisti i veliki antisemiti. Vermaht nije tačno znao ko je poreklom Jevrejin i gde stanuje. Po želji Vermahta su Nedićeva vlada i njena policija tragali za Jevrejima i pravili njihov popis i čak ih hapsili i vodili na stratište na Sajmištu u Zemunu (izvor: Logor Banjica – logoraši 1941-1944, knj. I i II, Istorijski arhiv Beograd 2009, str. 707 i 830).

Time neću da oslobodim Vermaht odgovornosti za zločine počinjene nad Jevrejima, nego hoću da objasnim zašto je broj nastradalih Jevreja bio tako velik. Od Jevreja znamo da ni njima u Srbiji nije vraćeno imanje oduzeto za vreme Drugog svetskog rata i u periodu posle rata. U tom pogledu su prošli kao Nemci posle rata.

Autor je inženjer elektrotehnike iz Erlangena, Nemačka, poreklom podunavski Švaba