Žrtve režima

Ko ga je mučki prebio tog 24. decembra 1996. godine, kada je Slobodan Milošević izveo, ili možda bolje reći naterao, svoje ljude da izađu na ulice i suoče se sa demonstrantima koji su mesecima unazad branili izbornu volju golim rukama?

Starčević je tu borbu platio životom.

Zašto niko nije odgovarao za njegovu smrt – ne znamo.

Znamo samo da je on jedna, možda i najveća žrtva režima Slobodana Miloševića.

A zapravo znamo o svemu tome mnogo.

Znamo da je Starčević bio na strani opozicije tog dana kada je Milošević smislio i primenio, za ovdašnju političku stvarnost novu strategiju – kontraskupove.

Znamo da se situacija otrgla kontroli, da su se incidenti dešavali, da su mnogi dobili batine, da policija nije birala ni marila za granicu svojih ovlašćenja.

Znamo da je Starčević pao u borbi celog ovog društva za neke vrednosti koje su tako jednostavne – sloboda, jednakost, pravda; a opet tako nedostižne.

Ni danas, 25 godina kasnije, ne vidimo baš mnogo tih vrednosti u ovom društvu, ali zato i dalje vidimo mnogo žrtava režima.

Samo je to sada neki drugi režim.

Ili možda nije?

Ovaj režim tako očigledno ponavlja neke oprobane metode onog koga je Starčević, i mnogi slični njemu, rušio.

Od strategije organizovanja kontraskupova, do nekih oprobanih metoda zastrašivanja građana, kao što je recimo izvođenje batinaša, policije, pa i bagera na goloruke demonstrante, današnja vlast ipak je u mnogo čemu i suptilnija, te nije tako očigledno uzimala ljudske živote.

Niko još uvek nije poginuo u sukobu sa Vučićevim režimom, ali sa oprezom uzmimo to „još uvek“.

Jer šta je sa onima koji „ginu“ svakoga dana u fabrikama, na gradilištima, u bolnicama, bez osnovnih ljudskih prava, uslova za rad, neophodne pomoći, u siromaštvu, bez dostojanstva?

A gde su radnici Linglonga, gde su sve one „#NisamPrijavila“ žrtve, gde je Cvijan?

Šta je sa onima koji jedva preživljavaju u ovom nedostatku sistema, funkcionalne države, nedostatku pravila, institucija koje bi ih štitile, potpunom odsustvu prava i pravde?

One pravde koju već 25 godina ne može da dobije Predrag Starčević i njegova porodica.

Setimo se, zato, i Predraga Starčevića sledeći put kada režim izvede bagere na narod.