Žrtve su Srbiji ostavile moralnu hipoteku: Lični stav Nikole Krstića

Ako se vratimo par koraka unazad, koncentracioni logori po Bosni i Hercegovini i Srbiji za nesrpsko stanovništvo, bele marame u Prijedoru, hladnjače u Batajnici i jame u okolini Srebrenice stravična su sećanja iz vremena sukoba devedesetih godina, iza kojih ostaju trajni ožiljci našeg društva.

Oni predstavljaju podsetnike na strahote koje su se odigravale u ime naše zemlje. Bodljikava žica i pustošni pejzaži zatvorili su u sebi dubine ljudske zlobnosti, gde su životi bili zverski ugašeni.

Segregacija nad Albancima na Kosovu, obeležena je mnogim zločinima i patnjom, pa tako ostaje gorak podsetnik na naša posrnuća ljudskosti. Ožiljci koje su ovi zločini ostavili duboko su ukorenjeni u našoj kolektivnoj savesti, zahtevajući pravdu i pomirenje, koju mi nekako sve vreme negiramo i potiskujemo.

Zašto ovo autor piše? Pa, dok se bavimo sadašnjošću, ne smemo zaboraviti mračnu prošlost koja nas je dovela do ovih trenutaka. I dok bi se pomislilo da smo iz te tamne epohe izvukli pouke, sjene nečastivosti i dalje nas progone.

Moć Aleksandra Vučića održava to nasleđe živo, pridajući mu političku i moralnu snagu. Nedavne tragedije u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar i okolini Mladenovca odjekuju kao zlokobni alarm usred noći.

One nas podsećaju da nasilje i destrukcija mogu zavladati čak i među najmlađima, dok društvo gubi ravnotežu pod erozijom čovečnosti. Ali jeziva istina je da naš pad u tamu još nije završen.

Među zidovima osnovne škole „Vladislav Ribnikar“, nevinost je brutalno uništena, ostavljajući zajednicu suočenu sa dubinama moralnog propadanja. Još sve odzvanja tim hodnicima, ako dobro načuljite uši, urezuje se u našu kolektivnu memoriju. U takvom okruženju, građanski protesti postaju ključni otpor krahu i beskrajnim ciklusima nasilja.

Ljudi koji hodaju Beogradom svakog vikenda su ponovo na civilizacijskoj raskrsnici između propasti i nade. Pošto su tragovi zločina u oba masakra postali deo naših života, moramo se suočiti s činjenicom da smo svi delić problema, ali i da nas čovečanstvo zove, kao onda, da budemo deo rešenja.

Ugrađujući lekcije iz prošlosti, snažno pritiskajući pedalu promene i ne dopuštajući da nasilje definiše naše društvo, možemo stvoriti svetliju budućnost za generacije koje dolaze.

Ali dok se naprednjački politički trikovi igraju na pozornici, siluete počinjene zlobe nam sve glasnije šapuću – nema bekstva od istine, ovo je trenutak lomljenja. Žrtve iz prošlosti i sadašnjosti su Srbiji ostavile moralnu hipoteku. Dužni smo im.

Da, možda su ove reči preteške, ali moramo se suočiti s gorčinom stvarnosti. Sasvim je prirodno da se zapitamo – kako smo dospeli dovde? Kako smo dopustili da društvo sklizne niz ovu opasnu padinu? Možda je odgovor u našoj kolektivnoj ravnodušnosti, u našem pasivnom pristajanju na nepravdu i nasilje u prošlosti.

Možda je vreme da se probudimo iz ovog letargičnog košmara i odužimo se svim žrtvama koje su pale zbog toga što nismo uspeli da ih zaštitimo. Ili zato što smo ćutali kada je trebalo da urlamo.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.