Žurnalista koga je i Politika zaboravila

… predsednika Udruženja novinara Srbije, čija se sedamdesetogodišnjica smrti obeležava u junu (umro 21. juna 1949) – neću saznati, a bio je njen stalni saradnik od 1924. godine, stalni dopisnik iz Pariza od 1934. do 1941, specijalni ratni izveštač iz Španije tokom građanskog rata, zatim, od decembra 1941. novinar u Direkciji za informativnu službu Jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu, gde je na BBC-ju ustanovio radio-emisiju „Glas Jugoslavije“ od deset minuta svake subote, a posle rata, bio prvi spoljnopolitički komentator ovog dnevnog lista.

Mogu samo da nagađam da ovo podsećanje ne ide uz vladajući trend crno-bele istoriografije, pri čemu „Politika“, stara više od veka, zaboravlja da je svoj ugled stekla upravo na trudu neponovljive plejade svojih sjajnih spoljnopolitičkih komentatora i dopisnika iz inostranstva koji su, bez obzira na poželjne ideologije epoha u kojima su radili, dokazivali svu složenost međunarodnih odnosa, iznoseći ih u nijansama.

Toj plejadi i toj tradiciji pripada i Mihailo S. Petrović (1901-1949), uzor novinarima različitih generacija, omiljen u krugu svojih kolega i prijatelja Siniše Paunovića, Živana Mitrovića, Predraga Milojevića, Stojiljka Stojiljkovića i drugih.

Svoju novinarsku karijeru započeo je kao student u listovima „Republika“ i „Progres“, a zatim mu je Jugoslovenska republikanska stranka poverila da uređuje „Buktinju“, list tadašnje republikanske akademske omladine, da bi 1924. godine bio pozvan u „Politiku“, gde je ostao sve do svoje smrti. Kako nije izlazio u zemlji za vreme rata, ovaj list je Petrović pokušao da pokrene u Londonu, pod nazivom „Londonska Politika“ – (sačuvana dva broja).

Od decembra 1941. godine, posle prelaska iz okupirane Francuske preko Lisabona u London, radio je u Direkciji za informativnu službu Jugoslovenske vlade u izbeglištvu (imala je četiri odseka: za vezu sa stranom štampom, za dokumentaciju, za štambilj i odsek za radio).

Pored Biltena, pisao je duže tekstove i radio na BBC-ju – zahvaljujući znanju engleskog i francuskog jezika. Stalno je predlagao načine boljeg organizovanja rada naših novinara – sačuvana su dva dopisa za predsednika Jugoslovenske izbegličke vlade Slobodana Jovanovića. U dnevnik je beležio teškoće i pritiske, prepreke, spletke i zbrku ličnih interesa koji su često stavljani iznad državnih i kako je razjedinjena „jugoslovenska kolonija“ u Londonu bila lak plen i neprijateljske i savezničke propagande.

Iz Francuske se svakoga dana, pre rata, telefonom javljao svojoj redakciji sa novim informacijama, a čuvena pisma iz Pariza, Mihailo S. Petrović obogaćivao je detaljnijim tumačenjima značajnih događaja. Kada je rat u Evropi počeo, izveštavao je o požarima koji su se videli sa francuske obale dok je gorela Britanija od nemačkog bombardovanja, o potresnom bežanju francuskog stanovništva pred Nemcima i drugim prizorima.

Poznat je i po pismima iz Barselone i Madrida, za vreme građanskog rata, tokom avgusta i septembra 1936. godine, izveštavajući sa simpatijama za republikanske borce i saosećanjem prema španskom narodu.

Stalno u pokretu, od prvih dana u „Politici“, obavljao je mnoge novinarske zadatke, posebno za beogradsku stranu sa puno humora. Uvek sa svojim fotoaparatom, autor je čuvenih fotografija Beograda dvadesetih i tridesetih godina 20. veka koje danas kruže internetom, a da mnogi i ne znaju da su njegove, mada su bile inspiracija za mnoge izložbe (Mali ulični prodavci: „Mali prodavac „Politike“, „Mali prodavac „sreće“, „Odmor na ulici“ – seljanka zaspala vraćajući se s pijace, „Pelivani“, „Konkurenti na beogradskim ulicama“ – konj i automobil i dr.). Ove fotografije čuvaju se u Ličnom fondu Mihaila S. Petrovića u Arhivu grada Beograda.

Bio je francuski đak. Kao dečak je s vojskom prešao Albaniju 1915. godine i nastavio školovanje u Francuskoj, na koledžu Šampolion u Fižaku, gde je bio među najboljim đacima.

U njegovom Ličnom fondu, čuvaju se i dragoceni dokumenti, rukopisi, porodične fotografije i dnevnici – posebno njegov potresni dečački dnevnik sa povlačenja i školovanja u Francuskoj, kojoj je kao svojoj drugoj domovini, iz zahvalnosti, posvetio dirljive zapise i pesme. Dnevnik je pisao i na srpskom i na francuskom jeziku, uz datume i po starom i po novom kalendaru – precizan i savestan još kao dete.

Bavio se istorijom svoga grada i svoje zemlje, istorijom novinarstva, držao je kurseve za mlađe kolege (upozoravajući da u kapitalizmu o vestima i napisima u novinama ne odlučuje njihov glavni urednik, već direktor marketinga), kao i predavanja za građane, a napisao je knjige: „Kako je postao Beograd“, „Borbe starog Beograda“, „Beograd pre sto godina“, „Ogled iz istorije štampe“, „Londonska emigracija“, „Oluja nad Francuskom“, „Ko čini međunarodnu reakciju“, „Austrijsko pitanje“, „Francuske političke partije i Narodni front“ i druge.

Dugo se prepričavalo kako je Mihailo S. Petrović, da bi „Politika“ stigla na vreme i u unutrašnjost zemlje, a imala komentar o tek stigloj vesti od međunarodne važnosti, diktirao tekst šetajući kroz slagačnicu – istovremeno: u jedan linotip uvod, u drugi srednji deo komentara, a u treći – zaključak. „Mit je stvoren verovatno zato što je on bio izvanredno savestan, radan i sjajan novinar, brz na peru, tačan u iznošenju argumenata, jednostavan i razumljiv na rečima. Stekao je reputaciju među kolegama, ali ne samo zbog tih kvaliteta – bio je skroman i čestit čovek, koji je uzdignuta i ponosna čela prešao svoj kratak život i novinarski put“ – zapisao je njegov kolega Dušan Slavković.

Mihailo je bio rođeni brat moje bake Jelice i omiljena ličnost u našoj porodici koja čuva njegove dečačke fotografije sa školovanja u Francuskoj i pisma koja je, preko Crvenog krsta, slao majci u okupiranu Srbiju i ocu koji se nalazio na Solunskom frontu. Bio je oženjen Radojkom, koja je takođe bila novinarka „Politike“ i koja je, pre rata, osnovala žensku stranu ovog lista.

Umro je u 49. godini života, od srčanog udara, izgarajući na poslu i dokazujući da je moguće probiti ekonomsku blokadu posle rezolucije Informbiroa kada nije bilo dovoljno roto-papira (jer se pre uvozio iz SSSR), te je „Politika“ teško izlazila, i to u smanjenom tiražu – od oko ranijih 400.000 primeraka, tiraž joj se sveo na samo 100.000 dnevno i to na svega šest stranica.

Poznatoj profesorki novinarstva predložila sam da svojim studentima ponudi mogućnost da sačine rad o Mihailu S. Petroviću, ali izgleda da ih danas više privlači stil Pere Todorovića i Aleksandra Tijanića, što je sasvim razumljivo, jer je senzacionalizam odneo pobedu nad činjenicama – ali ne samo u novinarstvu.

Autorka je dramaturškinja