Zveckanje metroom

Pisao sam o tome više puta, jednom pod naslovom „Čekajući metroa“, a drugi put u omažu, posvećenom mome preminulom kolegi i profesoru, arhitekti Branislavu Jovinu, koji je bio na čelu tima koji j još daleke 1978. godine, imao gotov projekat za izgradnju Beogradskog metroa.

Projekat je bio verifikovan od svetskih stručnjaka, a obuhvatao je pet glavnih linija, ukupne dužine 74 km. sa 84 metro-stanice.

U oba teksta sam konstatovao da bi Beograd već odavno imao metro, da je svaki gradonačelnik posle Branka Pešića podržao taj projekat i napravio bar pet kilometara predviđene trase.

Pisali su i drugi o tome i to još mnogo više od mene. I arhitekti i urbanisti i saobraćajni inženjeri. I bez obzira na to što su predlagali razne varijante (nezavisne šinske sisteme, laki metro, teški metro, kombinaciju sa tramvajem), jedna stvar je uvek bila konstanta, a to je činjenica da Beograd ne može uspešno da reši problem saobraćaja, bez izgradnje metroa.

Nažalost, za to je potreban veliki novac (neko je već napisao da je samo rat skuplji od metroa), ali i vreme, koje smo nepovratno izgubili, svađajući se oko toga, šta je za nas najbolje.

Sada, za već dvomilionski grad, morali bismo imati nezavisan šinski sistem, kojim bi se za deset do petnaest minuta, moglo stići iz bilo koga dela grada u centar i obrnuto.

Nažalost, za samo nekoliko osnovnih linija, potrebno je vreme od najmanje 20 godina.

A ko dobro planira, za njega se metro neprestano dograđuje, kako se grad širi, što kod nas nije slučaj.

Pred prošle izbore za Beograd sadašnja vlast je govorila, a neodgovorni novinari pisali: „Samo kažeš piksla i evo ga metro!“

Čak su se nudile i karte za vožnju! Sada se pominju dve linije, od kojih jedna ide od Mirijeva do Železnika (preko Makiša) i ukršta se sa nekom drugom na Savskom trgu, odnosno u „Beogradu na vodi“.

Ako sam dobro razumeo, u starom delu Beograda, metro bi bio pod zemljom, a na Novom Beogradu i prema Železniku, na zemlji, poput voza i sve to bi neka francuska firma završila za pet godina!

Za ovakav plan su najmanje četiri stvari sporne.

Najpre, Beograd sigurno nema ni približno tačne podatke, ni planove podzemnih instalacija, vodovoda, kanalizacije, grejanja, struje i svega ostalog što se nalazi u delu grada gde bi metro išao ispod zemlje. To sam kao graditelj i lično iskusio više puta.

To znači dugotrajnu i preciznu pripremu i snimanja terena za trase, jer će u protivnom, kad velike mašine uđu pod zemlju, mnoge instalacije biti pokidane i uništene, što može dovesti do velikih zastoja i nepredviđenih troškova.

Posebno tamo, gde je bilo divlje gradnje i divljih priključaka.

Drugi problem je u tome, što struka u Beogradu još uvek ne može da poveruje, da neko normalan planira izgradnju naselja od 50 hiljada stanovnika u Makišu, gde su glavni izvori pijaće vode za Beograd, drugi po veličini u Evropi!

Treći je u tome što treba postaviti pitanje, zašto se među prvim linijama ne planira metro do aerodroma, pošto su to svi gradovi koji ga imaju odmah uradili. I četvrto, a možda i najvažnije je to što se javnost, po ko zna koji put dovodi u zabludu da je to moguće napraviti za pet godina.

Tako se ponovo „zvecka“ metroom kao važnim oružjem pred izbore, a oružje je prazna, zarđala puška kremenjača.

Autor je arhitekta