Zvučna pobuna, štrcanje kapi za nos i susret prijateljica: Nije pozorište za svetinu

Užasavalo me je konstantno potenciranje te reči, ali i priče koje su je pratile, jer su za mene ljudi koji tom “soju” pripadaju bili ravni mitskim bićima.

Naivnost, šta li je.

Prošle su godine od kada tu reč nisam čula, a onda, sasvim neočekivano, isplivala je u trenutku, a pre svega na mestu za koje sam najmanje očekivala da će je “iskopati” – u pozorištu.

Pre svega nekoliko nedelja konačno sam imala priliku da pogledam “Klaustrofobičnu komediju” Zvezdara teatra, o kojoj zaista nema potrebe mnogo pričati.

Prve novinarske korake napravila sam upravo u svetu pozorišta pisanjem “kritika” iz ugla obične publike, koja se ne razume možda u to šta i kako treba dobar reditelj/scenograf/kostimograf/glumac ili bilo koji drugi pozorišni atom da učini kako bi se dobio molekul u vidu kvalitetne predstave. Budući da mi niko u užoj, široj, živoj i preminuloj porodici nije imao dodira sa umetnošću dalje od članstva u biblioteci ili posete pozorištima, dozvoliću sebi toliko da ocenim da sam u pisanju istih imala makar solidan uspeh.

Elem, kao što je ranije naznačeno, ovo nije priča o predstavi, već upravo o ljudima kojima je ista namenjena – publici.

Ipak, u ovoj tragikomediji od priče, neće biti reč o ljudima iz publike kojima je u istoj i mesto, već o svetini.

“Kobne” večeri nisam se prvi put susrela sa nepristojnim i nekulturnim polusvetom koji u pozorište ide samo da bi bio viđen i da bi mogao okolo da priča kako se „kulturno uzdiže“.

Ali šta je ovog puta bilo toliko problematično?

Krenimo po segmentima.

Iskoristiću floskulu, „reka ljudi“ krenula je ka ulazu u pozorište. Rekao bi čovek nešto se deli za džabe.

Jednostavno, suza čoveku od radosti da krene kada vidi kako ljudi zapravo vole i rado idu u pozorište.

Iza leđa čujem razgovor dve prijateljice. Nije da sam prisluškivala, ali kada vam neko skoro gazi po glavi misleći da ste vazduh, ne možete, a da se makar ne osvrnete.

– Jao, pa nismo se dugo videle! Zar ovde da se srećemo tek tako?

Kao da nešto sporno ima sretati ljude u pozorištu? Nije da se susret odigrao na mestu poput odeljenja za kožne i venerične bolesti ili onom, u Srba stigmatizovanijem – neuropsihijatriji. Ali avaj, to je već tema za sebe.

-Ma, evo, malo s posla.

Ne znam za druge, ali ovakva vrsta odgovora više asocira na prinudu prisustva, nego na želju. Rečenice koje počinju sa “ma, evo” uvek imaju neki podton nezadovoljstva zbog svega što će naknadno biti izrečeno. Budući da se karte ne dele uz trećerazredne magazine, već se plaćaju, sve sam više ubeđenja da cene treba podići kao u Evropi. Tada bismo više cenili i svoje vreme i pozorište.

Moguće da cepidlačim.

“Preskakanju” ljudi koji suzdržano, mirno i sa nestrpljenjem čekaju da se uvale u sedište i naredna dva sata kvalitetno provedu, ne bih posvećivala mnogo pažnje. Vazda su u ovim krajevima ljudi bili poznati po toj vrsti “pameti”.

Nisam propustila ni da primetim da nam se ukus u pogledu oblačenja za ustanove kulture nije promenio. Ne odustajemo od farmerica i golih ramena, pa da nam život zavisi od toga. Dobro, to i nije neki “smrtni greh”.

Ako treba, dozvolite i pidžame, samo da su puni parteri.

No, ono što jeste problem, jeste odnos gledališta makar prema onih nekoliko atoma, koje sam ranije pomenula, a koji su u tom trenutku na sceni.

Fenomenalni Ljubomir Bandović, bez obzira na to zašto i kako, na sceni je te večeri ostavio “krv, sreću, suze”, najpre znoj. Ipak, pažnju sa njegove maestralne izvedbe publici je odvlačilo prokletstvo 21. veka – mobilni telefoni.

Najpre je počelo sa jednim telefonom i porukama za koje je bilo lako ustanoviti da pristižu, zbog prepoznatljivog zvuka,  na Vajber.

“Jedna. Evo je još jedna. Opa, sad su dve zaredom. Ma sad će da prestane. Ne mogu da verujem, da li je ovo još jedna. Hoće li dotična individua isključiti prokleti (izraziću se kulturno, jerbo pričamo o kulturi) telefon? Ma ne, ovo je neverovatno. Još jedna. Ukupno 15 do sad. P-e-t-n-a-e-s-t. Šta je, bre, ovo, Morzeova azbuka”, prolazilo mi je kroz glavu.

Ni slutila nisam da će se među ostalim pojedincima u publici pronaći oni čiji su telefoni takođe odlučili da krenu u zvučnu “pobunu”. Sedam različitih zvukova sa različitih krajeva sale tokom predstave pomilovalo je ušne školjke prisutnih.

Ni po’ jada za publiku, koliko za ljude na sceni koji nemaju mogućnost da izbrišu neku pogrešno izgovorenu repliku, a kojima sigurno nije lako bilo da održe koncentraciju. Sreća, profesionalci kakvi jesu, potrudili su se da svi nastavimo da se pretvaramo kao da se ništa ne dešava.

Nije mi prvi put da se susrećem sa tom vrstom nepristojnosti. Recimo da sam doživela da žena, gotovo u prvom redu, tokom izvođenja jedne predstave cela tri minuta razglaba o tome šta je ostavila sinu za večeru. Da je bar prepričavala šta se dešava na sceni.

Izrevoltiran kontinuiranim zvukovima i ponašanjem koje je dolazilo od publike u Rijeci, početkom februara, Sergej Trifunović je momku koji ga je vrlo očigledno fotografisao i snimao, oduzeo mobilni i bacio ga na pod.

Mnogi su jedva čekali da iskritikuju Sergeja. Da budem iskrena, na njegovom mestu postupila bih i drastičnije.

Što se mene tiče, uvesti praksu ostavljanja mobilnih telefona na ulazu u pozorište kao što se to radi, recimo, u pojedinim državnim ustanovama, uopšte ne bi bilo loše rešenje. Problem manje.

Moguće da cepidlačim.

Ipak, sve i da zabranimo telefone, ljudsku degutantnost i prostakluk nećemo.

Da skratim, devojka koja je sedela u redu ispred se tokom celog izvođenja predstave, na svakih nekoliko minuta, okretala ka svom partneru i pravila mu vakum-poljubac na obrazu, vratu i ponekad (kada mučenik nije uspevao na vreme da se pomeri) usnama.

Kada nije zlostavljala obraz dotičnog, čistila je naočare, “štrcala” kapi za nos, prelistavala obaveštenja i poruke na telefonu. Doduše, osvetljenje ekrana joj je bar bilo u potpunosti smanjeno.

Možda će neko reći da sam frigidna, ja ću reći da sam vaspitana. Za sve postoji vreme i mesto. Nekada se za te stvari išlo u bioskop, bar da te ljudi, čiji pre svega rad na taj način ponižavaš, ne vide.

Moguće da cepidlačim.

I naravno, tu su uvek ljudi koji se neprestano vrpolje, oni koji su gotovo legli i samo što ne hrču, glasno šapuću, cokću, gledaju kome loše nadograđena kosa pravi neprirodan razdeljak na potiljku, kome su cipele jeftinije od 100 evra.

„Premeštaju se s noge na nogu, bulje mi kroz staklo, kašlju, kijaju, dišu i samo nešto čekaju“, što kaže Mica ubica.

Veliki deo predstava u dosadašnjem životu gledala sam u Šabačkom pozorištu i iskoristiću ovu priliku da uputim pohvalu – publika iz “provincije” i te kako zna da ispoštuje pozorište i njene radnike, umetnost kao takvu.

Od odevanja, do dolaska na vreme, preko prilaska svom sedištu glavom, a ne pozadinom, okrenutom prema čoveku koji je već ranije zauzeo svoje mesto, pa sve do načina na koji se predstava pomno prati i ansambl po kraju iste pozdravlja.

Pozorišna kultura.

Kultura ponašanja.

Nazvoite to kako vam volja.

Ta kultura ne dolazi sa rođenjem, već sa vaspitanjem. Dobro, možda i sa vođenjem dece od malih nogu u to isto pozorište koje redovno ima na repertoaru predstave za najmlađe.

Kada smo već kod pozorišta za decu, prethodnih nedelja imali smo prilike da čujemo kako neko, slobodno ću reći, pokušava/o da ugasi pozorište “Boško Buha”.

Nismo ga zaslužili. Nismo zaslužili pozorište, kao što nismo zaslužili ni Olgu Odanović da u suzama vapi za pomoći. Nismo zaslužili Ljubu Bandovića koji u bukvalnom smislu “ostavlja srce na terenu”. Nismo zaslužili Mandu koji…

Nismo zaslužili.

Gotovo sigurno ne cepidlačim.

Postoji drevna izreka “nije žvaka za seljaka”, koju nerado koristim zbog konteksta u kom se poslednja reč upotrebljava, s toga sam za ovu priliku napravila svoju verziju: “Nije pozorište za svetinu”.

Ko poslednji ostane, nemoj slučajno da isključi telefon.

Autorka je novinarka redakcije „Danas“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.