Mali i veliki stečajni poverioci

Zakon pilikom primene zahteva tumačenje koje predstavlja utvrđivanje tačnog pravog značenja, odnosno utvrđivanje pravog smisla, a u današnje vreme svedoci smo brojnih slučajeva u kojima se pravo tumači u interesu „velikih“. Najteže pitanje tumačenja prava jeste kojom i kolikom slobodom treba sudija da raspolaže prilikom tumačenja zakona i njegovog saobražavanja datom činjeničnom stanju, a da ne dovede do samovolje ili prilagođavanja zakona interesima finasijski jačih strana.

Postupci koji se kod nas vode su pogodno tlo da se prvo preko tumačenja zakona, a zatim sudske prakse stvara pravo koje odgovara pojedinačnim interesima. Tako je i u stečajnim postupcima gde finansijski jači i uticajniji poverioci uspevaju da odredbe zakona prilagode sebi i svojim interesima. Jedan od primera jeste način formiranja organa stečajnog postupka. Prema sada važećem Zakonu o stečaju („Sl. glasnik RS“, br. 104/2009, 83/2014) u članu 17. propisano je da organi stečajnog postupka jesu stečajni sudija, stečajni upravnik, skupština poverilaca i odbor poverilaca. Članom 38. stav 3. Zakona o stečaju propisano je da članovi odbora poverilaca mogu biti stečajni poverioci, bez obzira na visinu svog potraživanja. Članom 48. istog zakona propisano je da je stečajni poverilac lice koje na dan pokretanja stečajnog postupka ima neobezbeđeno potraživanje prema stečajnom dužniku. U stečajne poverioce ne ubrajaju se razlučni poverioci, koji su svoja potraživanja obezbedili uspostavljanjem hipoteke na nepokretnostima stečajnog dužnika, odnosno imaju založno pravo, zakonsko pravo zadržavanja ili pravo namirenja na stvarima i pravima o kojima se vode javne knjige ili registri i imaju pravo na prvenstveno namirenje iz sredstava ostvarenih prodajom imovine, odnosno naplate potraživanja na kojoj su stekli to pravo. Dakle razlučni poverioci ne spadaju u stečajne poverioce te ne mogu ni biti članovi odbora poverilaca stečajnog dužnika, kao organa stečajnog postupka.

Međutim, ono što se nezakonitim tumačenjem prava uspostavilo kao sudska praksa je da razlučni poverioci koji su najčešće banke u stečajnim postupcima, ipak uspevaju da budu članovi odbora poverilaca stečajnog dužnika. To se vrši na taj način što se prilikom prijave potraživanja proceni da je iznos prijavljenog potraživanja razlučnog poverioca zanatno veći od iznosa sredstava koja bi se ostvarila prodajom nepokretnosti na kojoj takav razlučni poverilac ima upisano založno pravo, te se na osnovu iznosa za koji se proceni da se razlučni poverilac ne bi mogao naplatiti prodajom nepokretnosti, on fiktivno uvodi među stečajne poverioce, a preko toga u odbor poverilaca stečajnog dužnika.

Jasno je da se na ovakav način poveriocima čija su potraživanja već obezbeđena i koja su time u prednosti naspram stečajnih poverilaca, daje mogućnost da budu u još povoljnijem položaju, jer učestvovanjem u radu organa stečajnog postupka obezbeđuje se aktivnije učestvovanje u stečajnom postupku, a onda i u naplati svojih potraživanja. Ovo sve dovodi da se jaz između malih i veliki poverilaca samo produbljuje. Mali poverioci su i inače u neravnopravnom položaju u odnosu na velike, budući da im je zbog brojnosti jako komplikovano da se organizuju, da međusobno komuniciraju i da budu adekvatno reprezentovani u organima stečaja. Dodatno privilegovanje obezbeđenih poverilaca čini da mali poverioci još vise ostaju po strani, bez mogućnosti aktivnijeg učestvovanja u radu organa stečajnog postupka, bez mogućnosti kontrole i naplate svog potraživanja, jer se obezbeđenim poveriocima stvara proctor da dominiraju odborom poverilaca. Navedena praksa predstavlja samo jedan od primera kako veliki poverioci stvaraju pravni sistem po svom kroju, u situaciji kada im ni sam zakon ne ide na ruku.

Autorka je advokat iz Beograda

Ovaj tekst je objavljen u štampanom izdanju lista Danas kao deo dodatka Bilten koji izdaje „Učitelj neznalica i njegovi komiteti“