„Hajde da ne tražimo krivce“: Maligna kultura neznanja odgovorna za tragediju

Da ima potrebu da ponudi reči ohrabrenja i utehe, da ima ideje kao što su podizanje spomenika toj deci i omogućavanje da budu sahranjeni na istom mestu, ako se porodice slože, ohrabrivanje i olakšavanje ostalim đacima da izbegnu dodatnu traumu proglašavanjem kraja školske godine, bar za školu Vladislav Ribnikar, i oslobađanje dece čiji su vršnjaci i drugovi masakrirani obaveze polaganja završnih ispita i omogućavanje da upišu srednju školu koju hoće.

Bilo bi logično da se upregnu sve snage društva da se našim malim borcima, koji su preživeli nešto što njihova mala srca i duše dovodi do pitanja o svetu u kome rastu, olakša i pomogne da prežive i prebrode ovo polugodište i godinu svojih mladih života.

Bilo bi takođe logično da usledi niz ostavki svih odgovornih, bilo poziciono, kao nosilaca političke vlasti ili školske uprave, bilo stručno, kao nosilaca psihološko-pedagoške odgovornosti za preduzimanje radnji i za posedovanje znanja i sposobnosti procene koja služi da se ovakve strašne tragedije spreče.

Umesto navedenog, jedini hor koji se čuje je da „ne upiremo prstom“, drugim rečima da zaštitimo „psihosocijalni sistem“ (u stvari, jednu katastrofu od antisistema) od odgovornosti za tragediju.

Ta maligna kultura neznanja, totalne nekompetentnosti i profesionalnog nemorala i debelokoštva odgovorna je za ovu tragediju.

O spomeniku, o odvajanju aleje na Novom groblju za male žrtve, o proglašenju kraja školske godine, gorostasi iz psihosocijalnog i političkog miljea ništa ne govore.

Da stvar bude još gora, jedna druga grupa intelektualnih divova odlučila je da škole rade svega nekoliko dana nakon tragedije, da deca uđu na isti ulaz i da prolaze hodnikom po kome su pre svega nekoliko dana bila razbacana masakrirana tela njihovih drugara.

Ta grupa genijalnih inovatora i mislilaca nije uspela da smisli tako monumentalnu ideju kao što je proglašenje kraja školske godine i oslobađanje malih žrtava ionako nepotrebnih birokratskih zavrzlama oko upisa u srednju školu.

U svemu tome, u toj zabuni u jednom duboko poremećenom političkom i institucionalnom eko sistemu, lešinari sa dna socijalnog lanca ishrane dobijaju sve ono što potone na dno, i od toga se održavaju.

Oni nastavljaju da razvlače i ostatke dostojanstva i morala svih nas.

Polusvet iz socijale dočepao se izvršioca ovog masakra tako što im je predat u kandže.

Nisu uspeli ni sat vremena da provedu sa maloletnim detetom a da ne izvrše novo krivično delo: u jednom tabloidu istog dana osvanuo je poverljivi zapisnik Centra za socijalni rad sa navodnim izjavama maloletnog izvršioca, naravno izjavama senzacionalističkog sadržaja.

Socijalni talog nastavlja na unižava sve nas i da kompromituje proces utvrđivanja šta se u stvari desilo.

Drsko, bestidno očekuju da zaboravimo koliko je dece dočekalo svoju smrt u njihovim rukama ili zbog njihovih neobrazovanih i nesposobnih „procena“ tokom proteklih godina.

U međuvremenu, formiraju se komisije. „Timovi za podršku“ u kojima učestvuju „eksperti“ čiji je zadatak bio da procene i spreče ovu tragediju. Priprema se kolektivni zaborav, ono stanje koje je Vladika Njegoš opisao rečima:

„Sve se čovjek bruka sa čovjekom,

Gleda majmun sebe u zrcalo“.

Kada čovek, kako nedavno napisa moja koleginica Goca, na metafizičkom planu digne ruke od dobra, na fizičkom planu on kreira pakao za sebe i nemoćne oko sebe. To je onaj pakao koji se desio čedima koja ovih dana sahranjujemo, a još više onaj pakao u glavama koje smatraju da „ne treba tražiti odgovorne“.

Kada društvo digne ruke od razlikovanja dobra od zla, kada sruši hijerarhiju kompetencija na kojoj počiva čitava društvena istorija, onda više nema pristojnosti, nema saosećanja, i nema časti. I onda nastupa destrukcija čiji smo svedoci i žrtve.

Nema gore, nečasnije i bednije rečenice od one: „Hajde da ne tražimo krivce“. Dok mali kovčezi ulaze u zemlju.

A besprizorni tabloidi nastavljaju da laju dok se čuje posmrtni marš za male žrtve.

Autor je istraživač Instituta za praktičnu humanistiku

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.