Foto: freepik
Postoji jedan manastir u Istočnoj Srbiji, koji ima čudno ime, kao i svi manastiri u tom delu Srbije. Ovaj, u kome sam se sa suprugom sticajem okolnosti našao, pre oko desetak godina, urezao mi se u pamćenje, mogu slobodno da kažem do kraja života. Posećivao sam mnoge manastire po Srbiji. Svaki je lep na svoj način.
Ovaj ženski manastir sam doživeo nekako drugačije i bio je u suštini takav. Konak je skroman i omanji, bez drugog sprata. Ne bi bilo čudo, da datira iz vremena kao i sama crkva. Nema novih savremenih zgrada. Kao da i same monahinje žele da žive na svoj specifičan način, koji ih odvodi u daleku prošlost. Kao što i crkva živi istim načelima. Unutrašnjost konaka nosi ista obeležja. Odaje za goste, mala trpezarija, sve odiše na starinu. Ta atmosfera je lepa, razumljiva.
Ulazimo u prizemni konak kroz vrata, starinska i pomalo kriva. Mora se malo pognuti kod ulaženja. Brave su one „spoljašnje“, sa onom malom rezom za zaklapanje. Prozori niski, rajberi… Sastavljeni su od manjih stakala. Stolarija je ofarbana, ko zna kada, jednom prijatnom (ne drečavom) bojom, sivo – plavičastom, davno ispucalom od starosti, ali to ništa ne smeta.
Patos naravno starinski, daščani, ali čist. Zidovi i tavanica, lepo okrečeni u belo. Tavanica je negde ulegnuta, negde malo ispupčena, ali prilično niska. Sve je u stilu, koji je topao i neshvatljivo prijatan. Sedamo na uske klupe, ne na stolice, koje su zastrte tkanim šarenim prostirkama od vune. Stolovi čisti, prekriveni mušemom. U kuhinju nisam zavirivao, a i što bi? Ali, kao da sam tamo video veliki šporet na drva, sa rernom „na sprat“ i sa kazančetom za toplu vodu, koje nikad nije dosta.
Monahinje prijatne, vesele, šale se i smeškaju, služeći nas posluženjem. Iznenada ulazi mlađa monahinja, punačka i visoka. Moja supruga, umetnica, ali i poznata šahistkinja, prepozna u pridošloj monahinji svoju prijateljicu, takođe poznatu šahistkinju.
Banaćanka, važila je za najbolju u Banatu, ali i poznata u celoj Srbiji. Iznenađenje se ubrzo pretvori u veseo prijatan razgovor. Pitanja i odgovori iskaču iz normale, kao varnice.
– Otkuda ti, kada si se zamonašila?
Ja se povukoh sa strane, uživajući u ovom iznenadnom dijalogu.
Kada se sve malo stiša, ja se umešah u njihov razgovor, pitanjem.
– Igrate li i dalje pomalo šah?
– A, ne. To sam ostavila, čim sam došla u manastir.
Iznenadio sam se ovim odgovorom, ali nisam izdržao, da ne postavim još jedno dodatno pitanje. Morao sam ga postaviti, jer bez njega i odgovora, mnoge stvari bi mi ostale nejasne. Znao sam da je bila šahistkinja sa titulom i pratio sam njene rezultate, na turnirima i takmičenjima. Nekako sklopih pitanje.
– A zašto ste ostavili šah, koji je divna, misaona i puna mašte, inteligentna igra, takoreći duhovnog karaktera, koja nije u suprotnosti sa verom i crkvom?
Odgovori bivša šahistkinja, sada monahinja.
– Znate, igranje šaha i takmičenje se svodi na neprijateljstvo.
– Kako? – izustih iznenađeno.
– Tako, što kroz igru, ja u protivnici vidim neprijatelja, koga treba kroz igru uništiti. To neprijateljstvo verovatno postoji i kod moje protivnice. Postepeno se tokom igre pojavljuje i uzajamna mržnja. Krajnji cilj je uništiti protivnika. Eto, zbog tog sam odlučila, da sa mantijom ne mogu imati i pione pred sobom.
Preoštro i preterano, pomislih u sebi. Istovremeno i vrlo logično sa druge strane.
Bilo je kod naše prijateljice sigurno lomova, ali odluka je pala.
U šahu, žrtve se prave, da bi se dobila partija. A ona je žrtvovala celu svoju ljubav, radi velikog dobijanja, koje očekuje.
U malom, čitava filozofija. Možda i mudrost.
Ovaj događaj, nikako da zaboravim.
Mišo M. Mladenović, akademski slikar i pisac
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
