Nacionalni realizam a ne nacionalni mazohizam

Sa tim se načelno slažem i usuđujem da u tim okvirima ponudim orijentire za moguća rešenja. No, pre toga, da vidimo šta je realnost koja nas ograničava ali nam pruža i prostor za delovanje.

Kako je Slobodan Jovanović nepobitno pokazao, Konferencija mira koja je usledila posle kapitulacije Nemačke i njenih saveznika, „vezala je državu SHS za Kraljevinu Srbiju kao njeno produženje i njenu transformaciju“. Drugim rečima, Kraljevina SHS (potom Jugoslavija) nije bila nova država, već na osnovu doprinosa pobedi Saveznika proširena Srbija pod drugim imenom. Po nas žalosna realnost je da su jugoslovenski boljševici, pošto su uz pomoć sovjetskih tenkova i britanskih geopolitičkih aranžmana, instalirani na vlast, tu državu sa srpskim temeljima preuredili na antisrpski način. Nametnuli su nakaradne federalne granice, dodatno oslabili Srbiju kreiranjem autonomnih pokrajina i, konačno, režimskim etno-menadžmentom stvarali nekoliko novih „nacija“ na račun srpske.

Polazeći od marksističkih dogmi ali i na jugoslovenskim prostorima dominantne srpske uloge u antifašističkoj borbi, ipak ni titoisti nisu mogli baš sva prava da negiraju našem narodu. Čak i po jugoslovenskom Ustavu iz 1974, važećem u vreme kada je SFRJ zahvatio separatistički požar, srpski narod je imao pravo na samoopredeljenje do otcepljenja. Ako su Hrvati kao konstitutivni narod mogli da se izdvoje iz sastava SFRJ, neosporno je da su i Srbi smeli tako da postupe kada se radilo o delovima SR Hrvatskoj ili SR BiH gde su bili većina. Međutim, vodeće sile zapada su na osnovu pukog „prava sile“ odlučile drugačije. Hrvatska i BiH su međunarodno priznate, ali ne i Republika Srpska i Republika Srpska Krajina. Kasnije se otišlo i korak dalje pa dok je pravo na samoopredeljenje oteto Srbima u RS i RSK, darovano je Albancima na Kosovu uprkos činjenici da su u Jugoslaviji bili nacionalna manjina (narodnost) a ne konstitutivni narod.

Serijom agresija protiv Srba i Srbije, Vašington i njegovi saveznici nametnuli su novu geopolitičku realnost na jugoslovenskom prostoru. Znamo koliko je ona nepravedna i nepovoljna za nas. Ipak, Srbi su uspeli da održe punu kontrolu nad dve trećine izvorne Republike Srpske i severom Kosova, kao i mestimično za kosovske tzv. vlasti prilično ograničavajuće prisustvo južno od Ibra. Državnost RS kao dela složene BH zajednice potvrđena je Dejtonskim sporazumom (1995), a na severnih desetak posto teritorije naše južne pokrajine Priština je prisutna slično koliko i Beograd na prostorima gde su Albanci većina. Pri tome od Beograd u niz pitanja i te kako zavisi sudbina juga Kosova, dok Priština nije faktor za Srbiju bez KiM. To sve je takođe realnost koju naši lokalni oponenti i pojedine zapadne sile (koje su ih u raznim periodima podržavale sa većim ili manjim intenzitetom) do danas nisu uspele da promene na našu štetu. Niti su u stanju ni da u budućnosti to učine bez novog rata.

Srbija ne želi rat i ponaša se krajnje miroljubivo. Realnost je i da smo biološki i na druge načine iscrpljen narod. No, bilo bi nelogično da u slučaju da Srbi na severu Kosova ili u Kosovskom Pomoravlju (koje je takođe nadomak centralne Srbije) budu napadnuti, Srbija to mirno posmatra. Težnja ka miru ne podrazumeva samouništenje. Ujedno, Srbija je dužna da jednako brine i o budućnosti RS i Srba u regionu kolko i o „sebi“. To proizlazi kako iz činjenice da je garant Dejtonskog sporazuma koji je izložen stalnim pokušajima izmene na štetu Srba, tako i iz 1. člana našeg Ustava na osnovu koga je jasno da je Srbija matična država srpskog naroda u celini te samim tim za njega odgovorna. To su sve – realne a ne imaginarne – polazne osnove za predlog rešenja koja bi Srbija trebalo da ponudi međunarodnoj zajednici u cilju mirnog razrešenja sporova u koje je uključen naš nacionalno-državni prostor.

U tom svetlu, po mom mišljenju, minimum ispod koga Srbija ne treba da ide morao bi da bude višeslojan. Prvo, status dela Kosova i Metohije ponuđenog Albancima (koji bi posle svestrane debate i analize bio preciznije definisan), potrebno je povezati sa statusom Republike Srpske. Rešenje koje Srbija ponudi ili prihvati za KiM, uz uslov da se definiše ili usaglasi sa Banjalukom, može se implementirati samo ako bude i kada bude analogno rešenje izdejstvovano za Srpsku. Što se severa Kosova tiče on bi apriori bio tretiran kao ma koji drugi deo Srbije pod jurisdikcijom Beograda. Realnost je da ga Srbi drže kao što i sva tri BH konstitutivna naroda u praksi kontrolišu svoje delove te složene zajednice a Albanci veći deo KiM (ali nemaju mogućnost da na međunarodnom planu jednostrano zaokruže svoj separatistički projekat).

Drugo, najvažniji srpski manastiri koji se nalaze u albanskom okruženju dobili bi eksteritorijalan status a monasi i drugi njihovi žitelji imunitet i najviši stepen zaštite. Nije realno (iako bi bilo primereno) da se u slučaju usvajanja radikalnog rešenja za veći deo KiM (i istog za RS), za njih izdejstvujemo status po uzoru na Lateranski ugovor (1929) zaklljučen između Italije i tzv. Svete Stolice, ali ne vidim zašto u igri ne bi bio, naravno korigovan, paket (personalno proširen, izmenjen i osavremenjen, a bez finansijskih odredbi) prava koji je Vatikan dobio od Italije „Garantnim zakonom“ iz 1871. Razume se da podrazumevam da iza tog segmenta rešenja, vojno-politički i na druge načine, a u cilju njegove nepovredivosti, svakako mora da stane „klub“ velikih sila. Konačno, treći nivo predloženog rešenja se odnosi na prava nekada konstitutivnih jugoslovenskih naroda u državama nastalim raspadom Jugoslavije u kojima su sada manjine ili bi razdruživanjem BiH i (re)definisanjem statusa KiM to postali.

Svi ti narodi bi imali najviši mogući stepen manjinskih prava koji postoji u nekoj od naprednih zemalja EU, uz dosledno poštovanje prava – a to ni u jednoj državi regiona u sada potpunosti nije slučaj – na srazmernu zastupljenost u javnim službama, organima državne vlasti i lokalne uprave. Tako bi bila onemogućeno diskriminisanje (do svojevrsnog identitetskog genocida) kakva se, primera radi, sada sprovodi nad Srbima u Crnoj Gori, ali i sve ono što pripadnici drugih naroda smatraju da je eventualno negativno a pogađa ih u Srbiji. Štaviše, radi izbegavanja osećanja da su na bilo koji način građani drugog reda, ali i u okviru celovitog rešenja sporova, Srbija bi sve rečeno trebalo da ponudi albanskoj i drugim nacionalnim manjinama na teritoriji koju kontroliše (naravno insistirajući na istovetnim pravima za Srbe u matičnim državama tih manjina).

Ovaj predlog za razmišljanje polazi od stanja na terenu ali i želje da se izbegnu sukobi. Ujedno, isključuje nacionalni mazohizam koji se vrlo često, iz nekog razloga, očekuje od Srba, pa se predložena rešenja neretko zasnivaju na našim jednostranim žrtvama. Zašto bi ih prihvatali radi EU ili bilo čega drugoga? Realnost nije sinonim za kapitulaciju. Uostalom bez dogovara sa nama Brisel neće ni integrisati, niti trajno smiriti – što mu u sve turbulentnijim globalnim odnosima postaje bitno zbog stabilnosti same EU – naš region. A nama cilj mora da bude da uzimajući u obzir i to, na civilizovan način zaštitimo svoje interese, a ne da drugima olaškamo da ih ugroze.

Autor je istoričar