Nasilje sistema je pravilo a ne izuzetak

U ovom trenutku najveću opasnost predstavlja mogućnost da protesti utihnu sami od sebe, čime bi se u javnosti stvorio utisak da ulični protesti nisu adekvatno ili efikasno sredstvo borbe. Takođe, pogrešno bi bilo i po svaku cenu proglasiti nekakvu „pobedu“ nakon koje bi veliki broj ljudi iz čitave priče izašao razočaran, sa gorkim ukusom u ustima. Zbog toga smatramo da je potrebno preispitati motivaciju dela ljudi za učešće u protestima i osvestiti brutalnu stvarnost društva u kome živimo.

U izbornoj noći (vrlo simbolično) grupa od 30tak maskiranih ljudi naoružana palicama upala je u Hercegovačku ulicu u Savamali, vezala čuvara i sa tri bagera srušila objekte koji su se nalazili na prostoru predviđenom za građenje „Beograda na vodi“. Ovi napadači sa fantomkama zaustavljali su prolaznike, legitimisali ih i zadržavali, a policija se nije odazivala na pozive građana. Siniša Mali, bahati gradonačelnik Beograda, nakon par dana izjavio je da „Grad Beograd nema nikakve veze sa ovim događajem“. Ubrzo je premijer Aleksandar Vučić rekao da upravo vrh gradske vlasti stoji iza rušenja, ali da su to radili „u najboljoj nameri“. U javnosti je otvorena polemika o vladavini prava, nepoštovanju zakona i slabosti pravne države. Upravo je ovo bila primarna motivacija velikog broja ljudi koji su se priključili protestima.

Međutim, ako se podsetimo nekih skorijih događaja koji su se desili pod parolom „vladavine prava“ ili „jake države“, a koje je većina zaboravila, videćemo ne samo veliku sličnost, već i da brutalno rušenje u Hercegovačkoj predstavlja kontinuitet služenja interesima krupnog kapitala i nasilja vlasti i države nad društvom.

Bageri u Belvilu

Za početak, setimo se načina na koji je Đilasova vlast rešila „Romsko pitanje“ prilikom izgradnje Belvila i priprema za Univerzijadu 2009. godine.

Stanovnicima Romskog naselja u Bloku 67. u četvrtak 2. aprila 2009. godine dat je rok od 15 dana da se isele, a rušilačka ekipa se pojavila već sledećeg jutra, 3. aprila, oko 6 ujutru i na prepad otpočela rušenje, uz jaku podršku policije i specijalaca.

Ovim siromašnim ljudima gradske vlasti uništile su ono malo stvari koje su imali – sva njihova imovina ostala je zatrpana u ruševinama, bageri su gazili preko televizora, frižidera… Žena koja je rodila nekoliko dana ranije u panici je sa novorođenčetom bežala ispred buldožera. Srušeno je 56 kuća, a više od 45 porodica sa ukupno 126 članova ostalo je bez krova nad glavom. Gradski organi nisu im prethodno obezbedili nužni smeštaj. Nakon što je romsko naselje srušeno, njegovi stanovnici, većinom izbeglice sa Kosova, proveli su nekoliko noći na otvorenom, bez tople odeće, ćebadi, hrane, a bolesni su čak i bez lekova koji su ostali zatrpani u ruševinama.

Rušenju je prethodila medijska kampanja za bolju „sliku grada“ tokom održavanja Univerzijade. Dragan Đilas, tadašnji bahati gradonačelnik Beograda, opravdao je brutalnost izjavom da su stanovnici bili „nelegalno naseljeni“, te da je „neophodno da se oni pomere odatle da bi bio napravljen novi bulevar koji je potreban za razvoj grada i za održavanje svih manifestacija koje slede“. Reč je bila o izgradnji stambeno-poslovnog kompleksa „Belville“, koji je realizovao konzorcijum Delta Holdinga i Hypo Alpe-Adria Banke. Đilas je tada pozvao na jednakost pred zakonom svih građana i izjavio: „Mi nismo vlast koja želi da na neki brutalan način pomera tako sve ljude, nego samo one koji ugrožavaju razvoj Beograda.“

Fantomke na ulicama

Oni koji imaju malo duže pamćenje primetiće sličnost između postupanja sa građanima koji su se u izbornoj noći zatekli u Savamali i sistematske policijske torture za vreme akcije “Sablja”, nakon ubistva premijera Zorana Đinđića 2003. godine. Jedan od uhapšenih u Sablji Milan Vuković, koji je oslobođen bez podizanja optužnice, bio je vezan za stolicu od strane šest ili sedam maskiranih policajaca koji su ga zatim gušili navlačeći mu plastičnu kesu na glavu, kako bi priznao da je nezakonito trgovao naftom, cigaretama i devizama. On je izjavio: „Vrlo brzo sam potrošio sav vazduh. Kesa mi se zalepila za lice i ja sam počeo da se borim za vazduh. Kada je bilo očigledno da se gušim, probušili su kesu. To su mi radili dva puta. Nisu me tukli. Ali, kada sam dospeo u Centralni zatvor u Beogradu, video sam na desetine prebijenih ljudi u hodnicima.“

Tokom Sablje uhapšeno je preko 10.000 ljudi, a svedočanstva koja su od tada prikupljena ukazuju na masovno i sistematsko zlostavljanje od strane policije. Najčešći oblici mučenja bili su brutalna prebijanja, gušenje i elektro-šokovi. Ljudi su odvođeni u šume i brutalno prebijani i mučeni električnim kablovima. Više žrtava „borbe protiv organizovanog kriminala“ pokušalo je da izvrši samoubistvo nakon policijskog mučenja. Mnogi su oslobođeni bez podizanja optužbi nakon što su proveli nedelje u pritvoru.

Teren za ovu sistematsku policijsku torturu pripremili su zakoni i legalne odluke predstavnika tadašnje vlasti. Proširena ovlašćenja za zadržavanje u pritvoru proistekla su iz uredbe o uvođenju vanrednog stanja. Policiji je dato pravo da privede svakoga za koga se sumnja da „ugrožava bezbednost drugih građana ili republike“ i zadrži ga u pritvoru do 30 dana. U ovom periodu osumnjičeni nisu imali pravo da vide advokata, izađu pred sudiju ili stupe u kontakt sa porodicom. Skupština Srbije izmenila je Zakon o organizovanom kriminalu, da bi policiji dala šira ovlašćenja, pokazujući tako da se gotovo sve može legalizovati. U nekim slučajevima osumnjičeni su prvo pritvoreni na osnovu uredbe o vanrednom stanju, a onda zadržani u pritvoru u skladu sa odredbama novog zakona, tako da im se moglo desiti da ne vide advokata i cela tri meseca.

I slučaj „Belvil“ i „Sablja“ upečatljivo pokazuju kako se državni teror i ekstremno nasilje bez problema legitimišu zakonom. Iza ideologeme o „vladavini prava“ skriva se istina kapitalističkog društva: spremnost na bespogovornu poslušnost prema dovoljno jakom finansijskom interesu.

Zakoni i jesu tu da bi štitili interese bogatih moćnika, a uloga državnih aparata, poput policije, nije ta da štiti i brani građane od kriminalaca i bahatih nasilnika. Naprotiv, ona je sama po svojoj prirodi i postojanju bahata i nasilna, što se naročito vidi iz ovakve prakse, kada je neophodno sprovesti volju vladajuće elite ili je zaštiti kada se ona oseća ugroženo.

Vladavina prava ili njeno brutalno gaženje, i jedno i drugo u službi je vladavine kapitala, koja je nužno nasilna, bez obzira da li je nasilje sistema ogrnuto u plašt legalizma ili je ogrnuto u plašt noći.

Autori su članovi grupe Klasna solidarnost ASI

Tekst je objavljen u dodatku Bilten, uciteljnznalica.org