Naučeni da smo prokleti

“ To jadno dete odrasta i razvija se s osećajem niže vrednosti, prihvata sebe kao nekog ko ne valja, ko je pogrešan. Onda u adolescenciji počinje da uviđa da se razlikuje, jer veruje da je različit, te još dalje kreće da stvara sve širi jaz između sebe i „neproklete“ dece i ostaje sam na svetu, te svetu kreće da prkosi, svoju nakaradnost počinje da prihvata, nju da produbljuje, tuđe predrasude o sebi da dokazuje.

To dete je srpski narod. Odvajkada se svekolikom srpstvu sa raznih strana govori da ne valja, da je nakaradno, pa čak i sami Srbi drugim Srbima govore: ,,Ma mi smo ti takav narod! Ne možeš ti ovde nekakve vrednosti da uvodiš; ovde to ne prolazi!“ Mi smo svoje prokletstvo, koje nam je tako fino servirano decenijama na pozlaćenom tanjiru izopačenog nacionalizma, proždirali alavo i pretvorili se u debelog raspojasanog mudraca, koji po vasceli dan divani, pravi kolutove od dima, nevoljan da se promeni, pomeri, u red dovede, ali vrlo sposoban da mudruje, osuđuje, prekoreva, da zna najbolje. Kao najpametniji, prirodno, mi svoju navodnu nakaradnost odlučili da mistifikujemo i uzdignemo, te smo u međuvremenu postali i ,,posebna, izabrana, nebeska“ nacija. A sve zbog toga što smo se uvalili u loj i u njemu nam je toplo i prijatno. Neka svi (a ponajviše mi sami) misle da ne valjamo, nama je baš lepo ovako!

Zbog takve pasivnosti i neproduktivnosti, došli smo do situacije da nam se kuća raspada, jer ne održavamo i ne uređujemo. Svakog dana pukne neka cev, mi je zakrpimo. Sutradan voda opet šiklja, poplavi kupatilo. Mi vodu ispumpamo, ostane vlaga, no nama ne smeta. Na sve strane sve puca i para se, svi šavovi su dotrajali, a mi se pretvaramo u jednu veliku zakrpu, koju nam skrojiše loši krojači.

Srpski narod uče da se dičimo herojima i veličamo ih do nezdravih granica gde počinjemo da prihvatamo jedino koncept države u kojoj postoji jak vođa. Naučeni smo da mislimo da jedan takav majstor može da popravi sve po kući. Tako i prosečan muškarac ovde misli da može i ume i zna sve i ,,neće da da daje pare onom bitangi majstoru“, nego će sam sve da opravi. A kad otkažu kočnice na kolima i kola krenu da srljaju u provaliju? Državu ne vode vođe, kraljevi, voždovi i ostali megalomani, koji veruju da su baš u svemu najuspešniji, već državu (ovakvu kakva sad jeste, da ne ulazimo u same probleme postojeće demokratije) vode stručni majstori. Dakle, ako treba da zamenim cevi – zvaću vodoinstalatera, ako treba da zamenim pločice – keramičara; ali neću zvati keramičara da mi popravi auto, jer ću sigurno završiti u provaliji.

Mi predugo živimo u propagandama, da više ne umemo ni da se tačno identifikujemo kao nacija. Jaz među mladima i starima je prevelik i stalno se preko njega dovikujemo, jedva da čujemo šta druga strana govori. Ne možemo biti licemerni i želeti promene, a onda odbacivati sve obaveze koje s tim dolaze ili ih selektivno prihvatati. Treba se otrgnuti od mita koji imamo o sebi, pogledati oko sebe i videti pustoš i bedu do kojih smo stigli. Zanimljivo je sagledati dokle ćemo dozvoliti da nas nekolicina ubeđuje da smo kolektivno truli, rđavi i nakaradni i dokle ćemo zavirivati jedni drugima kroz prozor dok nam kuće gore.

Autor je profesor engleskog jezika