Nepodnošljiva daljina socijalizma

Pokazali su naime da struktura koja se oko određenog političkog problema uporno i dosledno gradi i marljivo unapređuje može, ako se srećno preklopi sa legitimnim konkretnim povodom, nasiljem ili nekom drugom svinjarijom vlasti, da kanališe opštu bujicu nezadovoljstva i proizvede stvarne reke ljudi na ulicama; preciznije, Ne davimo Beograd je pokazala da je opisana jednačina primenjiva, čudna mi čuda, čak i na Srbiju, deceniju i po iz raznih uglova opisivanu kao društvo s greškom, beznadežno zabagovalo u apatiju.

Ovim uspehom organizatori ne treba da su ni približno zadovoljni, ali ga treba registrovati. Da nam kasnije ne promakne, a i zlu ne trebalo.

Uspeh mobilizacije, međutim, nikada sam po sebi ne znači da znamo što smo se skupili. Zbog ilegalnog rušenja imovine i batinanja ljudi? Koje je po svemu što znamo organizovao sami vrh vlasti da bi izašao u susret rokovima stranog investitora? I zbog izbegavanja policije da nasilje zaustavi? Da, naravno, sve to, ali znamo li zašto se vlast odjedared ovako ponaša? Šta znamo o problemu koji hoćemo da otklonimo, a koji bez sumnje jeste oličen u određenim funkcionerima Beograda, MUP-a, Aleksandra Vučića, Bliskoistočnog Investitora? I kako da, uz ostavke koje su bez sumnje važne, osiguramo da se nasilje ne ponovi?

Prekipelo?

Kladim se da nisam jedini koji na protestima krišom zagleda ljude oko sebe da provali sa koje strane dolaze? Sa leve, ili desne? Da li im je prekipelo jedno te isto kontinuirano petnaestogodišnje nasilje kom se ne vidi kraj, ili se čudom čude kakvo nas je sad ovo skretanje sa evropskog puta odjedared snašlo? Koliko je nas koji, poput junaka citiranog Desničinog romana, petnaest godina čekamo da se tranzicija napokon završi i da je zameni nekakav red, koji kakav-takav već jednom mora doći jer je nered nepodnošljiv. Čini mi se da nas je sve više – koji baš nekako ovih dana shvatamo da nasilje u Hercegovačkoj jeste taj napokon uspostavljeni red, i da nam drugi nikada nije ni bio namenjen.

Verica Barać je još 2004. godine opisala tranzicionu Srbiju kao poredak u kom postoje dve vrste vlasnika, oni čija se imovina štiti više nego što to zakon predviđa, i oni koji ne mogu da ostvare ni minimum prava koja im zakon izričito štiti. Opis je, između ostalog, proizišao iz iskustva Jugoremedije, o kojoj je Verica u Blicu od 6. septembra 2004. u autorskom tekstu Privatna vojska umesto institucija pisala: „U sukobu u kojem jedan suvlasnik ima ispred sebe privatnu vojsku, država se postavila tako da drži ruke slabijem dok ga onaj drugi tuče“. Pa onda 21. februara 2005. u tekstu Ko to tamo brani samoupravljanje?, takođe u Blicu: „Po kojim kriterijumima vlast razlikuje tri vlasnika Keramike iz Kanjiže, pa su jednom dozvolili da u pratnji policije opljačka magacine, dok su ostali izbačeni napolje? Po čemu razlikuje svojinu malih akcionara, koju ne priznaje, od Ninijeve, koju štiti, ako treba i žandarmerijom. Zašto je izvršnoj vlasti i delovima javnosti toliko sporno da se i ovakav Zakon o privatizaciji kakav je, ispoštuje? Ko i kako određuje ko su neprijatelji, a ko prijatelji privatizacije, ko sme biti vlasnik, a ko ne? O kakvim kriterijumima i čijim interesima se radi? O primeni zakona i procedure i zaštiti javnog interesa sigurno ne.“ Sad tu dodajte i sve one uredno prijavljene štrajkove i proteste koje su razbijali huligani dok je policija gledala na drugu stranu (vidi na Youtube kako Crveni đavoli mlate i dave suzevcem akcionare kragujevačkog 22. Decembra), štrajkače preminule od iscrpljenosti i batina, što policijskih što „huliganskih“ (Habib Krkušić iz Trudbenika 2010. godine, Radislav Stojanov iz Šinvoza 2008, onaj čovek iz Samostalnog sindikata metalaca kog je Živkovićeva policija u zimu 2003-04. tako divljački pretukla na protestu ispred Vlade da je posle nekoliko dana umro, ne mogu da mu se setim imena pa molim ko zna da mi javi, ne volim sebe što sam zaboravio…), sva ona nadziđivanja za koja su vlasnici zgrada rekli NE, pa su zato opštine izdavale investitorima građevinske dozvole da nadziđuju bez saglasnosti vlasnika, što su investitori izvršavali sa privatnim batinašima…

Radnici i akcionari Jugoremedije su, doduše, nakon 2004. godine i opisanog nasilja uspeli da se vrate u fabriku i da njome upravljaju čitavih pet godina, ali i to je bilo moguće samo dok normativna i ekonomska gravitacija socijalizma nija sasvim stala. Godine 2012.

Država u kojoj Vučić danas vlada konstituisana je na procesu privatizacije, zbog čijeg je nesmetanog odvijanja čitavim delovima društva bio sistemski uskraćen pristup pravdi, zatvorena vrata zvaničnih autoriteta, ukinuto pravo na govor, a da njihovi sitni interesi ne bi smetali širokim državnim i privrednim zahvatima na opštu korist; liberalni mediji i civilno društvo Srbije kakvim ih danas znamo (a čiji su nam se pojedini istaknuti lideri čak i obratili sa govornice Ne davimo Beograd protesta, što zaista nije smelo da se desi!), jačali su i razvijali se na okretanju glave od tranzicionih nepravdi i na klimanju glavom da akcije malih akcionara nisu baš prava privatna svojina, nego nešto ’nako, puka formalnost koju kočničari reformi zlokoriste da bi očuvali status kvo i sopstvene privilegije, na štetu nas ostalih koji želimo napred. Bez takve konstitucije, zar bi Vučić mogao da kaže: „Ako mene pitate, ja mislim da onaj ko bi to uradio, a da je želeo da uradi bilo ko iz vlasti, da je taj kompletni idiot, jer je to trebalo da uradi u po bela dana, jer su u pitanju bespravni objekti, koji su ružno izgledali i od kojih su korist imali samo oni čiji su bili”. Ako nekome to još uvek nije jasno, Vučićeva vlada trenutni vrhunac, a ne korak unazad u liberalnim reformama i evropskim integracijama Srbije.

U principu, nema ničeg novog u nasilju u Hercegovačkoj. U principu. Novo je samo to što smo mi petnaest godina stariji, siromašniji, obespravljeniji i uplašeniji, udaljeniji od društvenih preduzeća i radnih mesta, pa i od kolektivnih ugovora, akcija, i drugih instituta koji su nam davali šansu i nadu da, bar za izvesno vreme sačuvamo pozicije osvojene u socijalizmu; i nove su razmere slobode sa kojom su buldožeri svu noć ilegalno operisali po centru prestonice bez da ih iko od nadležnih pita za junačko zdravlje, ali u principu nema tu ničeg već neviđenog. I tim gore.

Saznanje da je ovo što sada živimo ono što smo decenijama iščekivali grozno je, ali mačji kašalj prema ključnoj nauci Zimskog ljetovanja – razvojni put nepravde ni u kakvoj je relaciji sa našim kapacitetom da je podnesemo. Tek naš kapacitet da se suprotstavimo može biti relevantan, možda, ako dovoljno znamo o problemu koji hoćemo da otklonimo, i ako smo spremni da širimo pokret kroz dijalog o mogućim rešenjima. Daljina socijalizma koji je za nama nepodnošljiva je, toliko da se socijalizam koji je ispred nas čini svakoga dana sve dostižnijim.

Vladan Desnica, Zimsko ljetovanje (1950)

„Vjerovali su da strahote koje su doživjeli i svojim očima vidjeli predstavljaju krajnji ili jedan od krajnjih stepenova zla koje se na svijetu može dogoditi; nešto više i gore od toga njihova mašta nije mogla da zamisli. Odatle je slijedila sigurnost da sve to u najkraće vrijeme mora da prestane, već i zato što se više od ovoga ne bi moglo podnijeti.“

Tekst je objavljen u dodatku Bilten, uciteljneznalica.org