Nismo pametniji kad ćutimo

Dobro je da reagujemo i da vise ne ćutimo, ali u jednom delu priče ta reakcija je i slaba i zakasnela, i trebalo bi da se priča zaoštri ako očekujemo da na protest dođu ljudi koji najbolje znaju šta znači sila i nepravda u Srbiji danas.

Na jednom sprovodu pre nekoliko meseci požalio mi se jedan ovdašnji reditelj kako je njegova predstava skinuta sa repertoara i kako mu je delokrug rada sužen. Nisam mogao da izdržim, pitao sam ga o čemu je mislio i čemu se nadao svih ovih godina dok se velikom broju ljudi ne samo suzio delokrug rada, već je za mnoge delokrug rada i delokrug života skroz uništen. Muk i tišina sa obe strane. Samo još jedan dokaz onoga što obojica znamo, da nismo spremni reagovati kada se problem dešeava, već sa naknadnom pameću. Zato odlazim na proteste Ne davimo Beograd, jer ne želim da se više ikada ponovi ono ćutanje na koje smo nailazili mi radnici Trudbenik gradnje za vreme štrajka. Svi koji su tada mislili da su pametniji kad ćute danas nemaju šta da kažu, a ni ja ne znam šta bih rekao njima.

Prvo na šta pomislim svaki put kad dođem na protest pred Skupštinu grada i vidim hiljade ljudi oko sebe, je nereagovanje Beograda na naše proteste koje smo svakodnevno organizovali samo nekoliko stotina metara dalje, na Terazijama i ispred kamene Pošte, od avgusta 2009. do juna 2010. godine. Te zime dok je štrajk trajao, jedan od naših kolega, Krkušić Habib je u smeštajnom kapacitetu Trudbenika na Novom Beogradu prebijen ciglom u glavu, noću u svom krevetu (sa poznatim počiniocima, ali ne i nalogodavcima do današnjeg dana), da bi ubrzo potom preminuo od srčanog udara koji je ubrzalo i to prebijanje. O prebijanju štrajkača smo tada obavestili medije, ali niko nije ništa preneo. U isto vreme svi mediji su iz dana u dan pratili kako su psu Mili odsečene šape i kako se oporavlja. O smrti našeg kolege je izvestio samo mesečnik Republika.

Drugo pitanje koje postavljam sebi dok gledam ljude na protestima ispred Skupštine grada je koliko nih je uopšte svesno da izbacivanja ljudi na ulicu nisu ništa manje brutalna ni kad ih izvode zakoniti izvršioci po danu i bez „fantomki“. U istom onom smeštajnom kapacitetu na Novom Beogradu gde je pre šest godina pretučen Habib Krkušić, u maju 2015. godine angažovane su jake policijske snage da izbace pet porodica koje tamo žive. Policija nije dozvolila nikome da niti uđe niti izađe, po hodnicima je bilo strogo zabranjeno kretanje, ljudima koji tu žive nije bilo dozvoljeno da izlaze iz svojih stanova i sve pod okriljem izvršenja i izvršitelja.

Kada je Vlada najavljivala privatizaciju izvršenja i osnivanje privatnih izvršitelja, mnoge moje kolege su sa velikim nadama i očekivanjima gledale bilborde na autobuskim stajalištima EFIKASNA NAPLATA POTRAŽIVANJA JE PUT KA SISTEMU KOJI RADI ZA SVE i verovale da će sistem konačno da počne da radi i za nas, jer smo godinama nemoćno gledali kako nam gazde mesecima ne plaćaju plate i ostaju dužne, odlaze u stečaj i onda otvaraju nove firme i nastavljaju da rade. Kad pitamo sudske izvršitelje zašto im ne zaplene imovinu i isplate nam dug, oni slegnu ramenima kažu da nama ne duguje taj čovek koji nas je prevario, nego njegova propala firma koja nema više nikakvu imovinu. Mongi radnici su se zato ponadali da će umesto nesposobnih sudskih izvršitelja sada doći mladi i drčni privatnici koji će znati i smeti da zaplene imovinu gazdama koje su nas prevarile i da nam naplate ono što smo pošteno zaradili.

Kao što sada svi znamo, ovo očekivanje radnika je bilo ludom radovanje. Sva veština i drčnost privatnih izvršitelja je da najsiromašnijima skidaju trećinu plate i penzije i da nam plane stvari, ali isto sležu ramenima kad treba da nama naplate ono što nam duguju najbogatiji i moćni.

Svi smo nekad čuli onu pesmu Martina Nimlera:

Kada su nacisti došli po komuniste, ja sam ćutao; jer nisam bio komunista.
Kada su zatvorili socijaldemokrate, ja sam ćutao; jer nisam bio socijaldemokrata.
Kada su došli po sindikalce, ja se nisam pobunio; jer nisam bio sindikalac.
Kada su došli po mene, nije preostao niko da se pobuni.

Kada su meni i mojim kolegama uništavali radna mesta i živote drugi se nisu bunili zajedno sa nama. Naprotiv, psovali su nas što blokiramo ulice i ne damo im da prođu. Hoću da se već jednom prekine ovaj pogubni krug ćutanja i nesolidarnosti u kom tako dugo živimo, i zato dolazim na proteste ispred Skupštine grada. Ali mnogi ne dolaze zato što ne vide da je to protest protiv onih koji su nas opljačkali i osiromašili, i da li neko tamo uopšte zna kakvu smo nepravdu preživeli u privatizaciji.

Autor je predsednik Udruženja radnika i prijatelja Trudbenika

Tekst je objavljen u dodatku Bilten, uciteljnznalica.org