Od Miloševićevog kanibalizma do Vučićeve distopije: Lični stav Nikole Krstića

Naravno da će tviteraška akademija nauka i ekipa iz Cetinjske da se smeje na takvu izjavu, jer, bogo moj, svi znaju tko je bio i što je radio taj „bankarski pacov“, kako ga je nazvao Koča Popović u intervjuu daleke 1989. godine, taman tu negde oko „događanja naroda“.

No, ako ništa drugo, Miloševićeva silueta je za vreme gospodarenja Aleksandra Vučića dobila ponovo jedan blještavi oblik.

U ovom zlokobnom vremenu sve se okrenulo naopako, pa tako i S. Milošević više nije toliko strašna ličnost, već je samo jedna epizoda u našoj povijesnoj ludoriji.

Upravo su ta dnevnopolitička pilićarenja i nedovoljna edukovanost, odnosno opšta neinformisanost doveli do toga da tek 3,74 odsto mladih ljudi misli da je dotični odgovoran za ratove u bivšoj Jugoslaviji, prema izveštaju YIHR „Stavovi mladih u Srbiji o ratovima devedesetih“, dok 26,15 odsto kaže da su odgovorni „političari“, a 25,49 odsto smatra da je za to odgovoran NATO, Zapad, SAD, EU.

Već je autor ovog teksta sto puta farbao listove i tupio pero o tome da je ceo ovaj tajmlajn od osamdesetih pa do danas u stvari jedna celina.

Međutim, Ivica Dačić uopšte nije rekao nešto što je daleko od istine, naprotiv, znao je on dobro šta izgovara.

Milošević danas, u ovom vučićevskom vremenu, u pojedinim opskurnim levičarskim sokacima drži titulu jednog antiimperijalističkog vladaoca, koji je pokušao da spasi Jugoslaviju, ali mu to svet nije dao.

On takođe u desničarskim krugovima se doživljava kao neko ko je razumeo navodno „srpsko pitanje“, te je pokušao da prisjedini sve Srbe u jednu zemlju. Bio je suštinski božanstvo sa hiljadu lica.

No, zašto sam napomenuo da je ovo sve naopako? Zato što se upravo on danas tumači kao ličnost koja je imala više smelosti od trenutnog vladaoca. Više smelosti za šta, pitaće vanzemaljac; više hrabrosti, dakle, da se više ne lažemo, da se ratuje, prkosi i pokazuje srednji prst celom svetu.

Milošević je bio operativac slavskog pojasa, kako i književnik Svetislav Basara kaže, koji je želeo da ostvari tisućugodišnji san o etnički čistoj Srbijatriji.

Baš zbog takvih vlažnih snova kojekakvih čičekanja i dripaca otvarali su se koncentracioni logori po Bosni i Hercegovini i Srbiji za nesrpsko stanovništvo, nosile su se bele marame, otkopavale su se rupe za leševe, prevozile su se hladnjače, silovale su se žene i devojčice, a zatim prodavale u belo roblje. Sve se to činilo u ime srpstva & jedinstva.

I zato, čitavo to razvodnjavanje njegovog rada i zlodela dovešće za jedno par godina do situacije da Milošević i nije bio tako loš, već mu prilike nisu išle od ruke.

Takođe se u tvrdokornim opozicionim krugovima može čuti kako je danas gore nego tokom devedesetih godina, ali to može samo da izjavi onaj koji misli da je hiperinflacija ’93. i tromesečno NATO bombardovanje vrhunac miloševićevskog terora.

Trebalo bi takve poslati u okolne zemlje kao što su Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Kosovo, Albanija, pa čak neka odu i u Vojvodinu, neka kažu kako nije bilo goreg vremena od ovog Vučićevog.

Neka objasne ljudima koji još ne mogu da pronađu kosti svojih najrođenijih kako je teško u SNSrbiji, jer ne možemo da dobijemo petu frekvenciju. Ili da kažu porodici Barbalić – koja je isterana iz svog doma u Zemunu, samo zato što hrvatskog porekla – kako je teško živeti u zarobljenoj državi ili štajaznam čemu.

Ta konstantna relativizacija i sveopšta amnezija prema razdoblju u kojem se ubijalo, spaljivalo, silovalo, klalo, davilo i u jamu zakopavalo dovela je do toga da Ivica Dačić izgovori, bez ikakvih problema, da je Milošević simbol buđenja.

Međutim, on jeste simbol buđenja, ali drevnog zla zbog kojeg i dan-danas ne možemo da živimo.

Prešli smo, razume se, dug i mračan put od Miloševićevog kanibalizma do okrutne distopije pod Vučićevom vlašću, misleći da ćemo uskoro izaći na svetlost dana. Nažalost, sve je to bila fatamorgana.

 Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.