Kako Vukovar danas izgleda, ne znam. Kada sam pre dvadeset pet godina poslednji put bio u njemu, izgledao je užasno loše.
I danas se kajem što sam tog oktobra 1991. otišao u Vukovar i pokvario sliku koju sam o njemu imao do tada.
Kada sam se tog prohladnog oktobarskog jutra obreo u Vukovaru, umesto poziva Mumleka M., kolege i prijatelja iz „Vuteksa“, u džepu mi je bio uredno overen Poziv za službu u oružane snage SFRJ. Mumleka M. nisam našao ali sam posle dva dana došao do kafića „Zrinjski“ gde smo pre nešto više od godinu dana pili prvu jutarnju kafu i istoimeni vinjak. Od kafića je ostao samo tunel kroz koji je prošao tenk, znam da je bio T84, ali ne i u kom je pravcu otišao.
Apokalipsa koju sam tamo našao je moja slika o sumornim, izgubljenim devedesetim. Da je priča o Vukovaru gde se brani Srbija obična floskula video sam na polasku, kada su iz autobusa izvedeni sinovi uglednih (ljudi na funkcijama) sugrađana pod izgovorom da imaju ispit na fakultetu…
Drugi deo floskule je u samom Vukovaru: „borbeni“ zadatak moje jedinice da obezbeđuje objekte i čisti grad od zaostalih neprijateljskih vojnika bio je besmislen. Objekti su već bili porušeni a grad su raznorazne garde i paravojne jedinice uspešno očistile (od bele tehnike i sličnih stvari).
Iz „avanture Vukovar“ izašao sam sa nekim poukama, čiju poučnost uviđam kasnije. Jedne noći našao sam se u štabu novopristiglog komandanta ratišta, pukovnika Veselina Šljivančanina i prisustvovao neobičnom razgovoru (radio-vezom) sa Milom Dedakovićem Jastrebom, zapovednikom dragovoljaca.
„Šljivo, druže, ja i ti jedan na drugog“ – razgovaraju dva pukovnika, dojučerašnja prijatelja, „u istim smo g… samo mene će moji posle ovoga da izvade a ti ćeš ga naj…“
Za Jastreba niko nikada nije ni pitao, Šljivu, časnog i sposobnog oficira, jurili su ko retku zver.
Kako su prošli „oslobodioci“ i branitelji Srbije, oni koji su na vreme izašli iz autobusa uspešno su ispolagali ispite i danas su svi koje znam (a znam ih sve) na vreme zauzeli pozicije u vladajućim strankama, za dalje to je dovoljno. Zato što na ratištu nisam iskoristio ponudu mog prijatelja, pukovnika u Generalštabu da odem sa bojišta, nisu oni krivi, kriva je etika.
Putnici koji su ostali u autobusu uglavnom su ostali bez posla, ne mogu u penziju zbog nepovezanog staža, srećniji rade za dvadesetak hiljada (dinara), bolesni se ne leče jer nemaju novca… O Vukovaru ne smeju da govore, danas se priča o Briselu, Kosovu, Trepči… Ako im je za utehu, za godinu-dve i to će biti tabu tema.
Srbi su skloni iluzijama, ima i onih lepih, kao o Lenki Dunđerski, lažnih o nebeskom narodu i zlatnim kašikama. Iz iluzije „Trst je naš“ ništa nismo izvukli a o Vukovar se okliznuli i izgleda još nismo pridigli.
Autor je novinar iz Aranđelovca
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.