Demokratija, ili ono što se njom zove, u svetu i kod nas, je u stanju hroničnog bolesnika bez prave dijagnoze. U osnovi stoji gubitak poimanja pravog značenja, i tu ne mislim na helenističku definiciju već na savremeni pojam linguističke kovanice: vladavina naroda.
U većini zapadnih demokratija pojam iste se svodi, iznad svega, na lične slobode – slobodu govora i na slobodne političke izbore koji su u ogromnoj većini zemalja pretstavnički. Sloboda govora je svedena na neproganjanje govornika, dok su politički izbori sve drugo nego slobodni.
Osim obavezne manipulacije medijima masovno se koristi mehanizam polarizacije građana da bi se stvorio privid slobodnog izbora. Jednom izabrani predstavnici, isti, uglavnom, zastupaju interese ekonomsko dominantnih klasa, a ne populacije koja ih je izabrala.
Narodi su počeli da shvataju igru i kao rezultat imamo konstantan pad izlaznosti na izbore, a što je još gore, gubitak poverenja u demokratske sisteme koji to u stvari nisu. Istovremeno raste consenzus prema autokratama i autokratskim partijama kao logičan odgovor prividnim slobodama hronično bolesnih demokratskih uređenja. Autokratska uređenja su rezultat, na ovaj ili onaj način, demokratske metastaze.
Srbija, kao izuzetno mlada demokratija, ne samo da je nasledila sve njene hronične bolesti već živi jedan akutni proces zatvorenog kruga iz kog ne ume da nađe izlaz, što je i normalno, jer sve što se nudi kao lek, već oprobano, ne funkcioniše.
Niko kao Srbija i Srbi nije, u ovom istorijskom momentu, u prilici da napravi zaokret, da strese sa sebe zakorene mehanizme hronične bolesti i krene nekim drugim putem.
A drugi put je put direktne demokratije, demokratije bez političkih stranaka koje su postale divizorni, a ne predstavnički element, koje stvaraju privid zaštite kolektivnog interesa i zastupanje širokih narodnih slojeva, a u osnovi zastupaju uzak krug elite i interesnih grupa – unutar i van zemlje.
U takvom sistemu, gde bi zaista narod odlučivao o svojoj sadašnjosti i budućnosti preko žrebanog parlamenta i cikličnih referenduma koji bi zamenli sterilne i od većine ne prepoznatljive izbore, u takvom sistemu bi se prepoznala i preporodila nacija.
Put direktne demokratije je težak, ali ne i nemoguć. Zavisi od narodne volje i spremnosti da uzme u sopstvene ruke upravljanje zemljom. A građani ove zemlje počinju da pokazuju spremnost da se ujedine i krenu prema jedinoj pravoj demokratiji. Direktnoj. Njihovoj.
Srđan Radivojević, Firenca
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.