Vraćajući se sa Zadušnica iz zavičaja, u autobusu za Beograd, jedna naizgled zanimljiva priča pretvorila se u mučan razgovor.
Prevoznik nije išao auto-putem već Ibarskom magistralom. Apsurd, prevozniku je bitan broj putnika, a ne da isti brže i sigurnije stignu.
Razgovor sa putnicima oko mene bio je zanimljiv, dok se nismo dotakli teme četnika i partizana. Konkretno Vuka Kalaita i pokolja na Kitonji, gde je dotični sa ekipom zaklao 12 Srba seljaka iz sela Bistrice.
Povod za ovaj zločin bilo je ubistvo Kalaitovog zeta u Bistrici dok je kopao kukuruz. NJega je neko ubio, slušao sam razne priče, čitao literaturu, ali nisam saznao ko ga je tačno ubio. Među zaklanima na Kitonji bio je i moj rođak koji je izneo balon rakije na brdo gde je i zaklan.
Od pre nekog vremena Vuku Kalaitoviću podigli su spomenik na Zlataru neki ljudi u ime nekog promišljanja.
U toku razgovora pokušavao sam sa sagovornicima objektivno da sagledamo činjenice na istorijski period, ali sam bio preglasan jer je četnika i četnikuša u autobusu bilo više. Lično smatram da Vuk Kalaitović ne zaslužuje nikakav spomenik, nigde ni na kom mestu.
Dominantan negativan odnos sagovornika bio je i prema migrantima, gde sam opet ostao u manjini. Pa sam se prosto upitao koliko prikrivenih fašista, rasista ima među nama.
Mi koji drugačije mislimo ne smemo se povlačiti pred takvima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
