AV umesto Mije i Čkalje

Teško nam je i da samo slušamo vesti o njima, a da u isto vreme ne pomislimo kako li je tek onima koji sve te strahote doživljavaju i preživljavaju (ako uopšte u tome uspeju).

Upravo zbog takvog stanja, u krajnjoj oskudici vesti o lepšim događajima i ostvarenjim ne smemo biti mnogo probirljivi, već se moramo zadovoljavati i optimističkim izjavama ljudi od kojih možda nismo očekivali da imaju i razvijenu humorističku žicu, a koji su je – bar dosad – iz nepoznatih razloga držali u sebi, odnosno, da su je – verovatno iz urođene im skromnosti namerno prećutkivali.

U svakom slučaju, moram da priznam ono što mi je do pre neki dan izgledalo potpuno nemoguće: da je AV, zapravo, rođeni i veliki (istina, još neotkriveni) srpski humorista.

Njegove izjave su pravi biseri našeg humora i satire.

A što sam ja sasvim iznenada otkrio 19. jula ove godine, gledajući televizijsku emisiju u kojoj je AV objašnjavao cilj dolaska Olafa Šolca i Maroša Ševčoviča u Beograd.

Slušao sam predsednika veoma pažljivo sve dok me, ali zaista, nije nasmejao do suza.

Bilo je to pošto je izgovorio reči kako Olaf Šolc ne mora ništa da mu potpisuje, on mu sve veruje na reč, a da će on lično i Vlada Srbije biti garancija građanima naše zemlje za potpuno bezbedno kopanje rude litijuma, i od koje će naša zemlja i njeni građani imati ogromnu korist.

Malo je reći da sam se posle njegove izjave o tome kako su on i vlada garanti da nam nikakvi radovi neće ugroziti životnu sredinu, prosto zacenio od smeha.

I umesto da se radujem zbog koristi koja nam se tako nesebično nudi i to na tacni, poneo sam se kao strani plaćenik koji ne voli Srbiju, pa već, po definiciji, ne shvata i omalovažava veličinu ogromnih napora njenog predsednika sa sve vladom.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.