Aždaja nam svakodnevno ispira mozak

Međutim, naša današnja stvarnost je mnogo veća fikcija od one koju smo čitali u knjigama.

Zemlja u kojoj živimo je lider začelja svakog ekonomskog i bilo kog drugog rangiranja međunarodnih institucija. I danas na Beogradskom univerzitetu studiraju kolege sa Bliskog istoka i Afrike. Ali svemir nije naša granica, za Milivoja Jugina nikada nismo ni čuli jer su ga u slova istorije poslali Zmajevi od Šipova i ostale zvezde rijalitija. Od pređašnjih generacija smo nasledili propale firme, optužbe za genocid i neprocesuirane ratne profitere.

Stvarnost nam govori i da Aždaje nisu samo fikcija iz knjiga. One postoje i mnoge ih zemlje imaju, ni Srbija nije izuzetak. Jedna je postojala 90-ih, druga 2000-ih, a i danas nas okružuje jedna. Međutim ova današnja je poprilično podgojena i mnogoglava. Rodio ju je Tomislav Nikolić na stiroporu štrajkom glađu oko navodnih pokradenih izbornih rezultata. Ovoj aždaji svakodnevno izrasta nova glava postavljanjem podobnih aždaji na određene javne funkcije (upravne odbore, sudove, tužilaštva, programske savete, i u REM) koje bi onako kako su zamišljene trebale da čuvaju određeni javni interes. PA tako se REM proglasi nenadležnim za posmatranje izbora, to će raditi samo po pritužbama građana (građani bi trebali raditi njihov posao).

Starija sestra od ove aždaje je 90-ih prokrala izbore, uvodeći Srbiju u ratove, a ova nam krade budućnost. Pokazala je izbornim spotovima, da samo ako se njoj pridružimo, možemo očekivati posao, možda na njega budemo morali da čekamo 35 godina, ali nikako ne smemo da budemo gladni i da tražimo nešto za to vreme.

Aždaja svakodnevno bljuje vatru, laže sa televizije, novina i tako pokušava da nam sprži mozak. Omogućila je da se plagiraju doktorati bez ikakvih posledica, a da se u izbornoj noći ruši privatno vlasništvo bez reagovanja policije. Sačekala da jednom kriminalcu nastupi zastarelost, dozvoli mu da se pridruži aždaji i ona će mu dati licencu za nacionalno emitovanje krajem godine. Aždaja je pojela „Utisak nedelje“ i sve političke emisije sa B92, u četvrtak je pojela emisiju „Da, možda ne“, kako bi pred izbornu tišinu celokupan televizijski prostor zauzeo porodični rijaliti jednog kandidata. Omogućila je da se on klonira, u dva primerka, jedan kao premijer u dnevniku, drugi kao kandidat i tako omogućila „nezavisnim“ posmatračima da medijsku prisutnost kandidata upoređuju samo sa jednim klonom-kandidatom.

Danas protestujemo protiv te aždaje. Bez lidera, jer su se oni sa protesta generacije naših roditelja pretvorili u demonstracijske profitere. Govore nam da smo strani, Soroševi i NATO plaćenici, huligani, nesposobni i besposličari, krive nas za stvari koje nismo uradili, samo ne govore da smo njihova deca i studenti. A mi tako lutajući čekamo one starije i učenije da nam pokažu kako da aždaju proteramo nazad u fikciju.

Međutim deo tih učenijih žive u fikciji ignorišući postojanje aždaje, u njihovoj fikciji je RTS nezavisan, vlasnik privatnog medija može da radi šta god hoće. NJihova fikcija je da je Beograd (Srbija) svet. Da je Srbija svet, RTS bi organizovao TV debatu sa svih 11 predsedničkih kandidata, kao što je to slučaj u Francuskoj (čak i pre nego što je počela zvanična kampanja).

Drugi su svesni postojanja aždaje, ali nastoje da je ne ogrebu, pa tako prihvataju sve što ona radi za dobro.

I jedni i drugi nas teraju da tražimo negde, neko mesto, sa nekom manjom aždajom.

Ali gde?

Autor je student Ekonomskog fakulteta