Bajka o srpskom zdravstvu

Imamo i nevaspitano i bezobrazno osoblje, i doktore i sestre, uz časne izuzetke. Pacijenti, sirotinja raja, koja dišu i kijaju jedni drugima za vrat. Stolice dobijene iz ratne odštete, klimave i neudobne. Na Neurološkoj klinici ima dosta veoma mladih pacijenata, što je veoma tužno, ali i veoma starih i nemoćnih.

Osoblje je ovde ljubazno, ali i pored zakazanih termina mora dugo, u priličnoj gužvi da se čeka. I ovde ima ordinacija koje su u suterenu i prilično neuslovne. Bogutani ovamo ne zalaze. Oni se leče po privatnim klinikama, ili u državnim apartmanima.

Meni je žao što nemam pare da se lečim dostojanstvenije, ali svejedno, mnogo novca mi ode na taksi, jer hodam sa štapom i ne mogu dugo da pešačim. Privatno zdravstvo je veoma komercijalizovano, i uglavnom su tu da vam uzmu što više novca. Njima je potreban veliki broj pregleda i analiza da bi došli do dijagnoze.

I zato sam ja otišla na Dermatovenerološku kliniku jer mi u poslednje vreme enormno otiču noge, a ne pomažu lasixi i sl. Tamo su prostorije podrumske, ljudi stari i istrošeni, prostor i ambijent potpuno neuslovan. Posle sat i po čekanja izađe sestra i kaže mi da zbog zahtevnosti pregleda mora da mi zakaže termin (Limfoedem). Dobro kažem, i dođem na zakazani termin, u osam časova.

U pola deset me prozva sestra. Uđem u ordinaciju, a tamo rade dve doktorke, specijalizantkinja i specijalista. Ja dopadoh specijalizantkinji. Na stolici gde bih ja trebalo da sednem sedi čovek i oblači se, a meni rekoše da se skidam. Sedoh i ja na stolicu, ispričah probleme, pa mi onda reče mlada doktorka da izujem i čarape. Ja imam hulahopke. Kaže, iza paravana.

Paravan visi, ne liči na paravan. Skidoh se ja u donji veš, naočigled pet-šest osoba koje su tu iz raznih razloga. Ni P od privatnosti. Dođe mlada doktorka, pipnu mi obe noge, napipa i puls i reče, obucite se. Dalje sledi, nemojte nositi elastične čarape i dođite 22. februara da vam uradimo dopler krvnih sudova. Pa zar nećete sada da mi ga uradite, upitah ja?

A ne, nemamo vremena, ali, ja ću vas uputiti i kod hematologa. Molim vas nemojte više nigde da me upućujete, rekoh ja. Ja ću vam napisati, a vi kako hoćete reče doktorka. Izađoh ja zbunjena, sa čvrstim uverenjem da ću ubuduće ići samo u DZ kod doktora opšte prakse, i u krajnjoj nuždi u privatne ordinacije.

Lekari se najčešće prema pacijentima ponašaju bez poštovanja, uvek smatrajući da preko puta sebe imaju nepismenog idiota koga mogu ponižavati. Ne mogu da dozvolim više nikome da me ponižava. I u DZ nisu baš ljubazni, pogotovu za vreme kovida kada vas uvek primi drugi lekar i sve se završava s nogu. Pre nekoliko dana sestra na šalteru u DZ me pita, šta vama treba. Lepa reč, rekoh, ona ustuknu. Uđoh kod doktorke, isto pitanje još dok sam bila na vratima. Rekoh ponovo, lepa reč, a doktorka me ponudi da sednem, lepo sasluša pa reče ako mi šta treba da dođem ponovo.

O limfoedemu sam pročitala dva članka u stručnim časopisima Stetoskop i eKlinika, koji su mi dali elementarna znanja i savete za način ponašanja da bi se problemi koliko toliko prevazišli. Za sada dovoljno.

Pozdrav svim doktorima i sestrama, sa molbom da budu pažljivi i lepo vaspitani.

Gordana Pavlović, 74 godine, dipl. ek. u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.