Beograd da traži pomoć od Beča

Autor nas je poveo u Beč da vidimo kako glavni grad Austrije rešava problem komunalnog otpada. Pre svega, Beč je još 2006. godine doneo odluku o zabrani postojanja divljih i otvorenih deponija u gradu i okolini.

Krenulo se u realizaciju organizovanog prikupljanja, selekcije i reciklaže svih vrsta otpada, koje „proizvodi“ grad od 1,8 miliona žitelja (znači samo nešto veći od Beograda).

Šta je sa našim Beogradom i Srbijom u celini? Srbija ima Strategiju upravljanja otpadom za period 2010-2019. godine, ali je malo od njenih ciljeva realizovano. Problem upravljanja otpadom samo je deo poglavlja 27 o životnoj sredini, koje Srbija treba da otvori do kraja ove godine, na svom putu ka članstvu u EU.

Izveštaj Evropske komisije pokazuje da se u Srbiji prerađuje samo 3% pomenutog otpada, u odnosu na 48% u EU (!?). Procenjuje se da u Srbiji ima oko 3.500 divljih deponija. U Beogradu i okolini sigurno bar nekih 500.

Nedavno smo i mi, u centru grada, danima osećali dim i neprijatne (bar delom i otrovne) mirise sa deponije u Vinči.

U pomenutoj reportaži Memedović jednostavno prati radnike bečke Gradske čistoće, tokom njihovog redovnog dnevnog posla, ali razgovara i sa nekim od građana, koji se trude da svoje smeće lično odnesu do obližnjih velikih kontejnera, čime ostvaruje popust na svom mesečnom računu za odnošenje smeća.

Neverovatno zvuči podatak da se nigde, prilikom pražnjenja, od najmanjih uličnih, do onih većih, kvartovskih, negde i nikada ne oseća nikakav miris.

Kamioni sa radnicima odvoze otpad iz tih većih kontejnera, do gradskog centra za selekcije otpada po vrstama (staklo, hartija, plastika), ali i šuta, odnosno svih vrsta građevinskog materijala i kabastih proizvoda za otpad.

Tu se slivaju i velike količine stare odeće, obuće, nameštaja i drugih odbačenih predmeta domaćinstva (bela tehnika i sl.) koje građani sami donose u taj centar i bacaju besplatno u određene, ogromne kontejnere.

I tu se čak vrši neka nova selekcija, prilikom koje se izdvavaju stvari koje se i dalje mogu koristiti, koje su lepo sortirane i mogu se kupiti po minimalnim cenama, a prihod od toga ide u humanitarne svrhe.

Sa zaprepašćenjem sam najzad video i ogromnu „spalionicu“ svih vrsta otpada koji se ne mogu reciklirati.

Ona tiim procesom, besprekorno ekološki čistim, ne samo da rešava problem pomenutih deponija, nego čak proizvodi električnu i toplotnu energiju za više od 50.000 bečkih domaćinstava.

Najpozitivnije šokiran viđenim imam molbu bečkim gradskim vlastima da nam pomognu u kreiranju plana i jedne takve strategije za rešavanje problema komunalnog otpada u Beogradu.