Beograd nije samo Stari grad i Savski venac

Jedan čovek odlučuje umesto svih institucija, koje formalno postoje da bi se održalo prividno stanje organizovanog sistema.

Beogradska događanja vezana za izborne i postizborne radnje je paradigma sveprisutne anomije.

Deo opozicije, koja se zalaže za ponavljanje izbora smatra da ovakvi rezultati (a još uvek se ne zna precizno kakvi su) ne bi omogućili da gradska skupština ima legitimitet.

Sa takvim zaključkom se slaže i Gospodar, zanemarujući da gotovo ni jedna institucija, koje uslovno čine državu, nema legitimitet.

On će pristati na nove izbore, jer trenutno igra novu, izazovnu, hamletovsku ulogu.

Igra na svetskoj sceni, sve oči su uprte u njega.

Svi se bave njime, pritiskaju ga, dok on stameno stoji na braniku svoje zemlje.

Objektivno teška situacija u kojoj se nalazi zbog neizjašnjavanja oko sankcija Rusiji uslovljava regresiju na infantilni nivo organizacije.

Sa tih pozicija doživljava sebe kao vanvremeno biće, drugačije od bilo koga, koje se nalazi u poziciji u kojoj niko nije bio niti će biti.

Doživljaj jedinstvenosti hrani njegov narcizam, pokrećući osećanje moći, koje ga uzdiže iznad postojeće datosti.

Neprijatne razgovore sa elementima uslovljavanja koje ima sa predstavnicima iz Evrope i SAD, transformiše u svom mentalnom sistemu u ontološku borbu između dobra i zla, kroz koju potvrđuje svoju superiornost i nepokolebljivost.

Trenutno je u najvećoj životnoj ulozi i sa tih pozicija nema interesovanja da se bavi Beogradom.

Izbori su za njega rutinska akcija, više puta proverena i overena.

Armija poslušnika je spremna da ponovo krene u lov na birače.

Opozicija je ponovo pokazala da ne raspolaže efikasnim mehanizmima, kojima bi odbranila „izbornu volju građana“.

Beograđani su izašli u dovoljnom broju za projektovanu pobedu, ali izašli su i „fantomi“ i „uvezeni glasači“.

Gospodarevi službenici su stigli čak i do onih na samrtnoj postelji i ubedili ih da glasaju.

O drugim, uobičajenim prevarama i podlostima ne treba ni govoriti. O ljudima koji treba da brane zakon od takvih kriminalnih radnji, takođe ne treba govoriti, jer oni rade ono što im se naredi.

Pokazalo se i da članovi biračkih odbora koji su bili predstavnici opozicionih partija nisu bili baš dobro obučeni ili nisu imali mogućnosti da sve nepodopštine sagledaju.

Fizički napad na Pavla Grbovića bio je eklatantni primer kako policija (ne) reaguje.

Zagovornici ponovnog izlaska na izbore u Beogradu, znaju sve šta se događalo.

Znaju i kako je ta apsurdna, groteskna i tragična situacija uticala na građane, koji su, pokrenuti entuzijazmom opozicionih lidera, poverovali da promene mogu da se dogode.

Ipak, insistiraju na novim izborima, jer, navodno, Beograđani žele da njihov grad drugačije funkcioniše.

Kao da zanemaruju činjenicu da Beograd nije samo Stari grad, Savski venac i ostale opštine u centralnom jezgru, već i velika prigradska naselja u kojima žive ljudi o kojima malo znaju i sa kojima nisu imali kontakte.

Princip proglašavanja i prilagođavanja činjenica sopstvenom mišljenju, ne bi smeo da se javno prezentuje kod političara koji plediraju da se ozbiljno bave ovim poslom.

Izostala je ozbiljnost i u analizi postignutih rezultata, koji su bili ispod njihovih očekivanja. Umesto toga ponovo se očekuje da će na budućim izborima rezultati biti mnogo bolji, iako će uslovi ostati isti.

Takve kalkulacije na osnovu projektovanih želja mogu ponovo da ih neprijatno iznenade. Možda smo suviše očekivali od opozicije koja je i sama deo tragično devastiranog društva.