Beskonačnost privremenog

U jednom zapisu Rastka Petrovića, jednog iz plejade nepravedno zapostavljenih avangardnih stvaralaca, pominje se folklorno nasleđe o zmajevima: da su uvek plemeniti i lepi, da često pomažu ljudima i junacima i naročito uvek čuvaju poljski berićet i razbijaju gradonosne oblake, donoseći svojom pojavom svugde dobro raspoloženje i vedar duh.

Oni su ljudi, ali zmajeviti i samo katkad imaju moć preobražavanja u krilatu zmiju ili neki drugi „ptičiji narod“. No, ono što Rastko u ovom zapisu ne pominje jeste da postoji i jedna negativna percepcija zmajeva u narodu, koja ih obično prepoznaje pod nazivom aždaha ili ala.

Spram prethodnog zapisa, ove ale bi bile jedna vrsta sablasne i izopačene varijante duha zmaja, njegov negativni pol i antipod. To su oni kradljivci dece i devica, protiv kojih se bore najmlađi sinovi u srpskim bajkama. Sve lepo što zmaj označava i čemu teži (o čemu rečito svedoče simboli zmajeva iz naše i evropske prošlosti), ala ruši i survava u suprotnost. Česta je njena povezanost sa duhovima zemlje, insektima i zlim ljudima.

Nije ovde izjava Nikole Koja, glumca koji ima naročito mesto u životu moje generacije, povod za pokretanje neke teorije zavere, niti su oni koji nama vladaju britanska kraljevska porodica. Veoma daleko od toga. No, ono što je rekao u mojoj je svesti uskrsnulo paralelizam ove folklorne dvojnosti sa stvarnošću što nas okružuje.

Naime, generacija sam ’78, vaspitan da treba vredno da učim školu, jer će mi to obezbediti sigurnu budućnost. Okruženje u kome mi je to izgovarano, u to vreme zaista je delovalo sigurno. Beše to naizgled zemlja nasmejanih ljudi, a moja je porodica bila predstavnik stabilne srednje klase socijalističkog društva, koja se lepo uklapala u kontekst nacionalnog buđenja, s obzirom da se u našoj kući uvek – što bi se reklo u to vreme – slavila slava. Tek sam mnogo kasnije postao svestan da pomenuta stabilnost u mojoj porodici nije bila produkt socijalističke Jugoslavije, niti nacionalnih osećanja i domaćih prilika, već Bundesrepublic Deutschland, u kojoj je moj deda stekao određeni ne veliki, ali za naše prilike stabilan imetak.

I negde usred sveopšteg smeha i zabave, najednom zazveketaše prvo teške reči, poče se pratiti Skupština, a potom baš poput ulične tuče, pridruži se i zveket oružja i moj otac završi mobilisan na ratištu, negde u Slavoniji, o čemu kasnije nikada detaljno nije voleo da priča, zadržavajući se samo na humorističkim anegdotama, koje svako muško udruživanje, pa čak i vojničko, podrazumeva.

Imao je sreće i sačuvao ljudskost i život. Neki njegovi poznanici nisu.

Od tog trenutka, mog osnovnoškolskog uzrasta, ideja o sigurnosti trajno je naprsla u mojoj svesti, a čitava je stvar dodatno zakomplikovana mojim pasioniranim iščitavanjem knjiga, što je moju svest prirodno usmeravalo kritičkom pristupu okruženju.

To me je valjda i odvelo kasnije na studije književnosti. Možda je, kad danas razmislim o tome, ovo bio svojevrsni beg od stvarnosti u kojoj je moja kuća bila puna izbeglica – rodbine i prijatelja moje mame, koja je rodom iz Like, u kojoj su ulice na kojima sam do skoro igrao fudbal bile pune dizelaša koji premlaćuju osnovce i kradu im novac za užinu i patike (srećom, bio sam uvek dobar u sportu, pa je to izazivalo valjda bazični respekt huligana koji zapravo i nisu bili sportski tipovi), u kojoj su povlašćene učenike gimnazije „na glasu“ dovozili zatamnjeni džipovi, sa kojima je velika većina učeničkog krema škole na moje stalno iznenađenje želela da se druži, sve do imitacije muzike koja je favorizovana po mafijaškim diskotekama, koje su Bogu hvala, družeći se sa starijim rokerima i pankerima, bile predmet mog prezrenja.

Sve to vreme, dok je moja porodica polako tonula u svakodnevne brige preživljavanja, prepoznavao sam svuda oko sebe decu „iz dobrih kuća“, sve te ale, bubašvabe, zmije, guštere i druge gmizavce kako se snalaze u čudnim vremenima koja sam ja – sad mi se čini – sve vreme posmatrao sa strane.

Gledao sam ih kako svoje političko konvertitstvo predstavljaju kao doslednost duha, kako ljube skute onima kojima ja ne bih ni jabuku iz ruke uzeo, kako se preko političkih, kumovskih, klanovskih veza, preko kreveta, a prilično često i pregnućem neimenovane sile poznatije u narodu kao Služba, dogmizaju do položaja, beneficija, plata i uopšte iole zadovoljavajućeg statusa kojim bi se mogli pohvaliti u društvu. Kada bi ih povremeno sretao i upitao za zdravlje, svi su isto govorili – behu nesrećni.

Gledao sam kako moja generacija kopni i propada. Drugi su o tome čitave književnosti stvorili. Mi smo ćutali. Jer mi smo bili istinska generacija bez budućnosti, kojoj su samo muzika, sport i mašta pružali utehu. Manje-više svi smo završili neke fakultete, nespremni za svet i izolovani od tehnološke revolucije koja je bila u toku. Zato sam ubrzo po završetku studija gledao kako mlađi od mene napreduju i pretiču me na društvenoj lestvici, jer su uzjahali trend, poznavali ljude, imali skil, „znali s kompjuterima“, bili već tako mladi u partiji, a ja sam u njihovo vreme grejao stolicu i učio, jer sam učen da tako treba.

Moja generacija smatrala je političare krivima za sve loše što nas je snašlo i ući u njihovo društvo bilo je sramota. I kada smo glasali mi smo uvek glasali protiv (zna se i koga), a nikada za (bili smo svesni da ni zaokruženi ne predstavljaju naše ljude, ali bar nisu „oni“).

Odlazak na konsultaciju kod profesora za vreme studija, smatrali smo prezrenja dostojnim činom, prenebregavajući moć sujete i klanovskog udruživanja u akademskim krugovima.

I gledajući sve to, ja sam čitao. I slušao dobru muziku. I šetao. Na jednim protestima. Pa drugim. Trećim. U ljudima beše nada da je ipak, ipak moguće. Da će sve ovo proći. Oduševljenje je te oktobarske večeri bilo veliko. Jedino veće od njega bilo je ono što je ubrzo usledilo. Razočaranje. Definitivno etablirano jednog tmurnog martovskog dana 2003.

Ubrzo sam – iz udobnosti svog malog obrađenog vrta, u kome mi nije smetalo što ja imam malo, već što drugi tako lako imaju puno – prostom dedukcijom stao prepoznavati ale i insekte, ubačene među nove vlastodršce koji su propuštali svakim danom priliku da poluge moći konačno preotmu od istih. Ubrzo se razočaranje pretvorilo u rezignaciju, trajno zapečaćenu – kako su drevne Maje i najavile – 2012.

Živeći svoj mali život, odavno odustajući od mogućnosti promene, sanjajući život na kakvom Mediteranu, i gledajući ono malobrojnih preostalih domaćih kanala koji su makar povremeno gledljivi, čuo sam i urednika jednog banjalučkog portala koji je izjavio da mu je jednom prilikom u intervjuu prekodrinski gazda rekao kako je Bosna „beskonačna privremenost“. Udivljen pred ovom sintagmom, ne ulazeći u to da li je moguće da je ona autorstvo dotičnog političara, sklon sam proširiti je na život čitave jedne generacije.

Otkad znam za sebe, ova me privremenost proganja, svodeći mi stalno život na nemogućnosti. Kada sam polagao prijemni za srednju školu, privremeno je bio uveden visok kriterijum ocenjivanja, pa sam na jedvite jade upisao željenu gimnaziju iz avgustovskog roka.

Kada sam tražio stranu stipendiju, isprečile su se sankcije, koje će nas – uveravali su nas domaći mediji – privremeno skrenuti sa našeg pobedničkog kursa. Kada su izbeglice počele dolaziti, to je bilo samo „privremeno“.

Kada je počelo bombardovanje, rekoše nam da to „samo što nije stalo“. Kada je otpočela tranzicija, ona je trebala biti privremena.

Kada sam se kao relativno mlad doktor nauka, trebao zaposliti na fakultetu, bez ikakve podrške bilo kakve partije, klana ili veze, samo na osnovu dotadašnjeg visokog proseka, interesovanja i pohvala, obavešten sam da privremeno fakultet ne zapošljava.

Kada sam se, mada neadekvatno, ipak zaposlio, uvedena je zabrana zapošljavanja za stalno – privremeno, pa evo već osmu godinu obnavljam ugovor na svake dve godine, sa mesec dana pauze i bez priznatog doktorata u plati (ne žalim se –zahvaljujući tom poslu proputovao sam svet i naučio da pišem projekte, što mi obezbeđuje novac sa strane za „krpljenje rupa“ pa bi me, pretpostavljam, srBski glasnogovornici koji nemaju saznanja o prirodi međunarodnih projekata lako mogli „smestiti“ među strane plaćenike). Istog dana kada sam se zaposlio, rečeno mi je da je to samo privremeno ovako, jer će već sledeće godine biti uvedeni platni razredi koji bi meni kao doktoru nauka pogodovali.

Brojim do njih evo osmu godinu. And counting. (Zapravo, ne brojim već odavno). Lift u mojoj zgradi samo se privremeno od 2018-te svaki dan zaglavljuje, jer su iz Grada javili da će ga zameniti. Treba li reći – genijalna sintagma prekodrinskog gazde – ukazuje na trajnost privremenog na ovim prostorima.

A za to vreme, u nedostatku zmajeva, ale uživaju u svojoj višedecenijskoj vlasti podmećući prostom puku „lažne alternative“ (zainteresovane čitaoce upućujem na istoimenu knjigu hrvatskog filozofa Lina Veljaka). Populisti su, pre no intelektualci, u praksi uveli poststrukturalističku „logiku veznika i“, ali ne na način odbrane humaniteta, već tako da Žiki i Miki redovno „kaplje“.

Primera radi, ne idući u daleku istoriju (sva je prilika da slično beše), ona koja nas okružuje, onu koju iz detinjstva pamtim, počela je suprotstavljanjem četnika i partizana. I dok se temperamentna srpska politička biomasa bavila opredeljivanjem, ove opcije su negde sredinom 80-ih godina izvršile postupno i nevidljivo pomirenje na bazi zajedničkog primitivizma i otklona od Zapada.

Srpski komunisti rankovićevsko-krcunovske provenijencije i nacionalisti podobija Bulajićevih četnika (obično, izgleda, na platnom spisku UDBE) uspostaviše crveno-crnu bazu, čijim se simboličnim početkom može smatrati momenat slavne Rankovićeve sahrane, na kojoj će narednih decenija biti upriličene sve vladajuće koalicije.

Slično tome, na istom primitivnom nivou i zajedničkom interesu, desila se – pre no što su i lansirani termini – koalicija prve i druge Srbije, kasnije prepoznata kroz aktuelnu crno-crveno-roze koaliciju.

Uspostavljena na dva suštinska stuba moći, koje reprezentuju bezbednosne i akademske strukture (oh, zar je moguće!), ova koalicija ala prepoznatljiva je po svojoj klanovskoj psihologiji, koja putem zastrašivanja, urušavanja i korupcije institucija pravde i finansija (a podrazumevajući i ostale oblasti), pribavljaju sebi ogromnu imovinsku korist, zaogrnutu maskom nacionalnih interesa.

Ova klanovska psihologija, zapravo je karakteristična za jednu drugu strukturu sasvim opozitnu od preferirane državne – mafiju. Stoga su najveća zaduženja i uništenja pravnog, prosvetnog, medicinskog i kulturnog sistema po pravilu bila uvek zabeležena tokom vlasti populista, što u srpskim uslovima znači nacionalista.

No, za razliku od mišljenja većine, ale nemaju nacionalnu pripadnost, već samo odbojnost ka sistemu, lični interes i sirovost duha. Drugim rečima, patriotizam je nešto sasvim drugo. Prenebregavajući zaštitu sistema, ale se uzdaju u spregu s kriminalom (jer i tamo su ale), pritisak zastrašivanjem i filozofiju privremenosti, kupujući vreme masa šarenim obećanjima, čiji je poslovični odjek aktuelni poziv da se strpimo dve-najviše tri godine.

I dok se svađe i skandali množe – ale nam uništiše plodnu zemlju, zaštićenu Alpima i Karpatima, udaljenu od mora tačno onoliko koliko je dovoljno za blagu klimu, bogatu da evo već decenijama ale ne uspevaju da je isprazne. Za razliku od omiljenog srpskog mišljenja da Bil Gejts i ostali dušmani (poznatiji kao globalisti) ne mogu noćima spavati rešavajući srpsko pitanje, činjenice zastrašujuće upozoravaju da Srbija postaje sve manje bitna i prepuštena sama sebi, pa samim tim i lokalnim huliganima. Svako ko ima poslovne saradnike ili poznanike – od IT-ja do polovnih automobila – zna koliku prevagu odnose regionalne zemlje članice EU.

Sprečavajući formiranje – ne političkog društva – već društva uopšte, ale sprečavaju formiranje nezavisnih institucija i samim tim sistema koji garantuje njihovu funkcionalnost, ali i smanjuje mogućnosti vlastodržaca. Zato je država ala čist postmodernizam, izašao iz korica knjiga u stvarnost. Upravo simulacija države, da prizovemo Bodrijara.

Zato se i dešava da naše institucije vode večiti direktori, upravnici, urednici – koji već decenijama predstavljaju vladajuću nomenklaturu, čak i bez obzira na dominantnu ideologiju.

Da se sutra pojavi kralj i zavlada Srbijom, oni bi verovatno postali rojalisti. Baš nalik onom slavnom predlogu epitafa srpskom političaru Jaši Prodanoviću: „ovde leži Jaša Prodan, veran kralju, Titu odan.“ Uostalom, ideologija zapravo nikada ni nije vladala ovim prostorima. Kao ni demokratija. Pre ideologija ukalupljena u lični interes.

Neko je već jednom rekao da su Srbi pola svoje istorije utrošili na traženje vođe, a drugu polovinu na kurtalisanje od istog. Umesto takozvane „jake lidere“, narod bi ovaj baš trebao birati takozvane „slabe“, jer bi to jedino, po svemu sudeći, dovelo do stvaranja sistema. Ovako, pomenuti procesi stoje u osnovi jedne od najžešćih negativnih selekcija u istoriji starog kontinenta, koja je kod nas postala standard, pa ne treba da se čudimo što nam danas vladaju lažni doktori i lažne zanatlije.

Filozofija privremenosti, zapravo je specifičan vid samookupacije, odnosno primitivniji deo društva, koji ne prepoznaje ove mehanizme vlasti ala, primiren lažnim obećanjima privremenosti, okupira drugi deo istog – po pravilu prosvećeniji –koji mirno pristaje na to. I tu dolazimo do treće izjave koja me je ponukala da napišem ovaj tekst.

U jednom od prethodnih „Utisaka nedelje“ u program se uključila jedna starija gospođa, rekavši kako poznaje porodicu sudije Dolovac i kako je to jedna divna porodica i jedna dobra kuća. Tad shvatih ključnu reč pomenute samookupacije. Licemerje. I setih se da i povlašćeni učenici iz moje gimnazije behu deca iz „dobrih kuća“. Da su mnogi večiti direktori, naročito oni iz institucija kulture i nauke baš – što bi narod rekao – fini ljudi, iz „dobrih kuća“. Jedan mi je taksista pričao kako je bio u iskušenju da jednu stariju gospođu izbaci iz auta, kada mu je pričala kako zna „ambasadora“ Đurića, koji je „divan dečko“ iz „dobre kuće“. Nije to učinio. Bilo mu žao babe.

Na posletku, zmajevi i ale su očigledno unutrašnja kategorija. Ukoliko hraniš slepu ambiciju i licemerno odbijaš da se osvrneš oko sebe, postaješ jedna od ala i samo za javnost – kako glumac reče – navlačiš ljudsko podobije. Ukoliko neguješ hrabrost i ono na čemu je evropska kultura nastala – zdrav razum, sistem i estetiku promene – u tebi će se rađati duh zmaja, dobrodušan i prema prirodi i ljudima zaštitnički, jer baš zmajevi behu oni tihi, najbolji iz našeg nasleđa, na koje se uvek možemo pozivati.

Ugasio sam televizor. Dolazi lepo vreme. Mislim da ću prošetati po ulicama…

Autor je doktor književnih nauka