Budućnost Srbije leži u ekološkim borbama

„Eko-čistke“

Prvo se 12. novembra 2020. godine desila smena direktora „Vode Vojvodine“ – umesto Slavka Vrndžića za v.d. direktora JPV „Vode Vojvodine“ došao je Srđan Kružević nakon što je ovo javno preduzeće odbilo da izda vodne dozvole potrebne za izradu Generalnog urbanističkog plana do 2030. godine. Prema saznanjima Radia021, „Prelazak Kruževića u ’Vode Vojvodine’ vidi se kao potez Srpske napredne stranke da se osigura realizacija projekta uređenja priobalja, poznatijeg kao ’Novi Sad na vodi’.“

„Ekološke čistke“ su se ponovile 26. decembra 2020. godine, Filip Radović, direktor Agencije za zaštitu životne sredine, čovek za koga je „litijum belo zlato 21. veka“, opustio dva naučnika. Uprkos tome (ili zbog toga) što je naša zemlja iste godine proglašena za prvaka u Evropi po smrtnosti zbog zagađenog vazduha (a deveta u svetu, odmah iza Somalije), Radović se pozabavio čišćenjem, ali ne vazduha nego naučnih kadrova. Prvo je „počistio“ načelnika Odeljenja za kvalitet vazduha Milenka Jovanovića koji se usprotivio promeni kriterijuma koji pokazuju koncentraciju polutanata na časovnom nivou, a potom je smenio i drugog načelnika, Dejana Lekića.

Samo 12. februara, dakle nepuna dva meseca kasnije, najavila se privatizacija Instituta za vodoprivredu „Jaroslav Černi“ koji sa „Voda Vojvodine“ nije potpisao odobrenje za Novi Sad na vodi.

Vlada je 28. aprila, dakle nepuna tri meseca kasnije, potom smenila direktora Zavoda za zaštitu prirode Srbije, Aleksandar Dragišić. Razrešenje je došlo ubrzo nakon što se Zavod usprotivio predloženim izmenama Zakona o zaštiti prirode, koje Ministarstvo zaštite životne sredine donosi po ubrzanoj proceduri – inače napisanog bez učešća javnosti. Ali ne slučajno, reklo bi se, s obzirom da se ovim zakonom se dozvolilo da se minihidroelektrane grade u zaštićenim područjima.

SNS i ekologija

Po ovome vidimo kakve su SNS-ove politike prema vazduhu koji udišemo (Vučić se po svom priznanju „ne razume“ u čist vazduh) i vodi koju pijemo. SNS-ova ekološka politika počiva na ovome: 1. zapostavljanje problema; 2. uspostavljanje veštačkih kriterijuma za zagađenje vazduha (tako se inače rešila i afera aflatoksina – uglavnom vlasti sistematski menjaju merila) i 3. uklanjanje kadrova u nauci.

Reklo bi se da i (4.) ideološka manipulacija poput žrtvovanje ekologije ekonomiji (Vučić koji svesno ističe da su kineske investicije tu „da nas spasu“ uprkos ekološkim problemima ili izjave Ane Brnabić da smo mi sad „napredna ekonomija“ ako se bavimo ekološkim problemima), ali je vrlo upitno koga bi te poruke trebalo da ubede u bilo šta. Ekološke probleme ne možete „sakriti“, za razliku od afera ili recimo izbora. A afere sve više nižu i nižu – od Linglonga do Rio Tinta, od minihidroelektrana do izgorelih deponija – građani Srbije su se suočili sa ekološkom i ekonomskom politikom SNS-a direktno.

„Ekološki ustanak“/ekološka borba

Stoga drugog nema osim načelne konfrontacije i podrške naučnim i ostalim kadrovima u istoj. Ekološka borba je retka borba u kojoj je ta konfrontacija vrlo potrebna odnosno gde će se naprosto stvar rešiti ili ne: zagađenje ne čeka vladajuću klasu, a kamo li srpsku. Apsolutno suprotno: Srbija nije nikakva „napredna zemlja“ jer se dočekala baviti ekološkim problemima nego se u našoj zemlji izmestila industrija „naprednih zemalja“ upravo kroz subvencionisanje stranih direktnih investicija odnosno ekonomsku politiku SNS-a.

Tome se suprotstaviti bi trebalo da je zadatak svakog građanina ove zemlje. Ukoliko reše probleme, ekološki pokreti imaju regionalni značaj kako ekološki tako i politički – dok zagađenje ne poznaje granice, ali se zato akumulira, vlasti su pokazale slabu tačku na ekološke probleme upravo zato što ne mogu da ih reše, ali su zato krive. U tom smislu ekološki pokreti u Srbiji zaista mogu da proizvedu promenu.

To svakako nije lako: granice postoje svugde pa i kod aktivista. Delovi opozicije su pokušali da se provuku kroz građanske pokrete da bi osvojili političke poene  (primer: Narodna stranka u Novom Sadu). Kao što smo pokazali, SNS je spreman na čistke, smene i čak direktno uplitanje ustanove nauke. Uz sve to, iako se protestima mogu osvetliti problemi te stati u odbranu struke i nauke onda kada ih vlast napada, njima se problem nikako ne rešava barem dok se ne uspostavi adekvatna organizacija od strane aktivista i ne prevaziđu problemi. To zahteva dragoceno vreme. Uprkos svemu, ekološki pokreti su bili i ostali nužni, a njihov razvoj je preduslov borbe. Od toga kako će ona teći odlučuju građani – sutra u Beogradu.

Autor je naučni saradnik pri Institutu ekonomskih nauka i spoljni saradnik Centra za kineske studije pri Univerzitetu u Oksfordu