Da li je fotelja direktora vredna 18 života

Verovao sam u državu u kojoj živim, verovao sam u pravdu, najviše sam verovao u mog sina…Njegovim nestankom nestala je i sva druga vera. Što je najstrašnije nestalo je ljudskosti.

Bahađenje onih koji su doveli do ove tragedije trebalo bi da bude poslednji udarac kojim će se moja porodica zbrisati sa lica zemlje. Ja samo tražim istinu, zašto su mladi životi morali da se ugase usled nedostatka neophodne opreme i nepoštovanja procedura.

Generalni direktor Radoš Milovanović ne razume moju očinsku potrebu da ne prodam svoje mrtvo dete i da posle svega zadržim dostaljastvo i čestitost. Ne razume jer on ne zna šta to znači, ali zato dobro zna kako da zaštiti i obezbedi svog sina, pa mu je na stadionu „Namenske industrije“ sagradio fudbalsko carstvo, kako bi tatin sin imao sa čim da se igra. Vežbanje njegovih trenerskih kvaliteta plaćamo svi, kako parama tako i životima i njegov sin je obezbeđen a naša deca nisu zato i ginu. Ja za našu tražim zaštitnu odeću, a on njegovog sina obasipa bogastvom.

Pa kako direktor Radoš Milovanović da brine o bezbednosti radnika fabrike kad najpre mora da brine o fudbalskom klubu i sumljivim transferima igrača, pekari svoga sina koja hrani radnike fabrike, o bazenu u svojoj seoskoj hacijendi otvorenom svečano u trenutku dok mi oplakujemo naše dete.

O njegovoj sujeti i teroru koji sprovodi nad mojoj porodicom najbolje govori pritisak koji je izvršio da moja ćerka ostane bez posla. Na sve načine pokušava da nas ugrozi kako ekonomski, tako i bezbedonosno, strahujem za bezbednost moje porodice.

Ljudi krijući dolaze u našu kuću plašeći se posledica, koje bi mogli trpeti od strane direktora zbog pružanja podrške mojoj porodice. Skoro četiri decenije ovaj čovek sprovodi svoju samovolju, zastrašujući sve ljude koje egzistencijalno zavise od njega i proganjajući one koji su njegovi neistomišljenici.

Pitam Državu, zar je moguće da niko bolji i mlađi ne može da upravlja ovom fabrikom, je li fotelja Radoša Milovanovića vredi 18 ljudskih života koliko ih je stradalo za vreme njegove vladavine. Pitate se što nam mladi ljudi i mozgovi odlaze u inostranstvo? Pa zato što nam na čelu fabrika sede direktori od 74 godine, a ona deca koja ostaju mogu da se zaposle samo tamo gde će da stradaju.

Pitam direktora Radoša Milovanovića, da li bi bezbedost radnika bila na istom nivou da je njegov sin nekim slučajev zaposlen na pogonu Raketnih goriva? Nema se novca za smanjenje rizika bezbednosti radnika, ali zato ima novca za teretane, đakuzi, pripreme fudbalera u inostranstvu?!

Moj sin je igrao fudbal u mlađim kategorijama Fudbalskog kluba Mladost, ali nije imao sreću da ostane na „Pogonu Namenske industrije koji se zove FK Mladost“, ali je zato došao na pogon Raketna goriva na kome je i ostavio svoj život.

Nadam se da ću pomoći Državi u stvaranju boljih uslova i zaštite u radu, u borbi protiv korupcije, sprečavanju lokalnih monopola i fudbalskih malverzacija.

Nakon moje reči i ogorčenja, Generalni direktor Radoš Milovanović je kupio zaštitna odela, zamenio i postavio odgovarajuću ambalažu, postavio video-nadzor, pojačao mere bezbednosti, čime je praktično priznao svoju neodgovornost i krivicu.

U nadi da neće više stradati ni jedan ljudski život, ja nastavljam svoju borbu za pravdu, istinu i mog mrtvog sina.

S poštovanjem:

Milovan Milivojević