Davljenik se za pogrešnu slamku hvata

Uostalom, u prevrnutim brodovima i prosutim licima po moru sa jedne, i izlaskom Velike Britanije iz EU sa druge strane, može se lepo iščitati dvostruka ratna igra koju Evropa, odnosno SAD vode. Na istoku se zvecka oružjem, a na zapadu puca diplomatijom. Ništa novo, sve u svemu, ni na Istoku, ni na Zapadu. Imajući u vidu da Srbija stanuje čas na istoku, čas na zapadu, podrazumeva se da ni kod nas zapravo nema novina, iako se neki vraški trude da ih serviraju.

Stiče se utisak da je poslednjim predlogom predsednik Demokratske stranke, Bojan Pajtić, uspeo da nadmaši sebe u čitavom dosadašnjem predsednikovanju. Pajtić je, čini se, nesvesno ukopčao da je iz logičke perspektive hod dvema suprotnim stazama nemoguć, ali kao da je zaboravio naveliko praktikovanu krilaticu: u politici stanuje malo logike. Ujedinjenje „demokratske opozicije“, nedvosmisleno okretanje Evropskoj uniji, rapidan ulazak u NATO i regulisano pravo na istopolne brakove, glavne su tačke političkog novuma Bojana Pajtića.

Vrlo je interesantno promišljati trenutak u kome se predlog o ujedinjenu opozicije javlja. Izbori su održani, a praćeni su velikim predizbornom cirkusom o pokušaju zajedničkog nastupa frakcija „demokratske opozicije“ i olinjalih lidera, sveže tek raskantanih. Izostajanje dogovora produbilo je agoniju, a raštrkana opozicija prošla je na izborima kao bosa po trnju.

Sada se, međutim, dva meseca nakon izbora, predlogom opozicione stranke koja, zapravo, ni nije najveća „demokratsko-opoziciona“ stranka – premda sebe tako doživljava – iznova pokrenula ova tema u jednom čvršćem obliku. Nema govora o, potencijalno zajedničkom delovanju u parlamentu, već je pre reč o ujedinjenju. Opravdano je zapitati se, nakon svih viđenih predizbornih zavrzlama, koliko je ostvariv povratak partijskih lidera u okrilje šinjela iz kojeg su nikli, ako već nisu mogli da ni na izborima nastupe u jednom bloku. Na kraju krajeva, toliko je vremena prošlo da ni bivši lideri, članovi, a ni sama partija, nisu više isti.

Indikativna je, sa druge strane, pozicija predsednika Demokratske stranke. Da li zbog slavnih dana prošlosti sada stranke na izdisaju, ili nečeg sasvim petog, čini se da Bojan Pajtić veruje da ima moć da delegira podobne političke činioce i označuje ih kao „demokratske“. Međutim, kada Pajtić to radi, označitelj „demokratski“, suprotno od porekla označitelja, tretira negativno: demokratsko je, prema njemu, jedino ono što nije uz SNS i sve što je za EU.

Ako se sad na kratko preselimo na Vračar, gde je LDP, prema poslednjim informacijama, pomogao SNS-u da formira većinu, nema sumnje da je partija Čedomira Jovanovića ispala iz ove kombinatorike.

Teško je, na kraju, zapravo, ostati slep pred (još) jednim paradoksom. Prividno upražnjeno mesto na tržištu političkih ideja koje je Pajtić hteo da popuni daleko je od nezauzetog. Naprotiv, upravo taj prezreni LDP stoji čvrsto na ovoj poziciji od momenta osnivanja, novembra 2007. godine. Istaknuti članovi Liberalno demokratske partije, predvođeni Čedomirom Jovanovićem, davno su se zakleli na proevropeizam i „odrekli“ Kosova i Metohije – i na papiru, i na geografskoj mapi. Takođe, LDP zdušno podržava LGBT zajednicu, bilo deklarativno, bilo pojavljivanjem na Paradi Ponosa. Na kraju, stav Liberalno demokratske partije o paktiranju sa paktom NATO-a takođe je odavno poznat.

Samim tim, politički predlozi Bojana Pajtića – izneseni kao slamka spasa za demokrate – ne da nisu novi, nego predstavljaju svojevrsni povratak politici Liberalno demokratske partije i stavovima najpoznatijeg desidenta koji je, nakon izgnanstva iz Demokratske stranke, u političkom životu najduže opstao.

Lako će, zaista, gospodin Pajtić objasniti javnosti da LDP više nije „demokratska struja“, jer se ulila u tok reke koja melje sve pred sobom. Ali, u slučaju da Bojan Pajtić pokušava da „targetira“ glasačko telo LDP-a, trebalo bi da mu bude jasno da će se Jovanović, participacijom u Vladi, ozbiljno napnuti da nejaku partiju ne samo zadrži na okupu, već i očvrsne, sve zarad o(p)stanka u političkom životu.

Pitanje je, stoga, kako će predsednik Demokratske stranke predočiti logiku svojih predloga ljudima koji od 2007. godine glasaju za DS, a ne za LDP. Ako ništa drugo, uvek se može setiti rečenice s početka teksta: u politici stanuje malo logike.

Stefan Tanasijević, Klub 128 – Klub studenata i studentkinja opšte književnosti i teorije književnosti Filološkog fakulteta BU