„Deca hoće u istu školu“: Pismo majke učenika OŠ „Vladislav Ribnikar“

Želim da kažem da je sve nastavno osoblje škole bilo veoma korektno i uvek spremno da pomogne u ovim danima koji su svima teško pali.

Nikada nije vršen nikakav pritisak da se deca vrate u školu, nikada nismo dobili nikakav mejl da deca moraju da krenu u školu i da ako ne idu moraju da donose opravdanja.

Baš nasuprot rečeno nam je da je normalno da svako ima drugačiju reakciju na ovaj tragičan događaj, da su neka deca spremna da se vrate u školu pre, da druga možda još uvek nisu ili pak jesu ali roditelji nisu spremni da ih puste, i da je to u redu, da se nikakav pritisak neće vršiti na one koji nisu spremni, da je to isto normalna reakcija, da mogu da uzmu vremena koliko im treba da se oporave.

Pre povratka u školu 10.05, svi roditelji u našem odeljenju su bili anketirani individualno da li su za povratak u tu školu (pretpostavljam da je tako bilo i u drugim odeljenjima) i velika većina roditelja se izjasnila za povratak i to u istu školu (samo jedan ili dva roditelja nisu bili za).

Deca su na pozitivan način to prihvatila i veoma im prija.

Sve ove dane niko ih nije silio da se na aktivan način bave učenjem, niko ih nije propitivao, niti ocenjivao, već su se više družili i pričali. Neku decu su prvih dana pratili roditelji u školu, ali posle par dana skoro svi su osetili spremni da ponovo sami idu u školu.

Takođe i nama roditeljima je psihički bilo malo bolje nakon par dana od kada je škola krenula, videvši kako su deca to dobro prihvatila.

Prethodnih dana veoma su me potresali agresivni nastupi pojedinih roditelja koji nisu spremni da puste svoju decu u školu.

Ja razumem da svako ima drugačiju reakciju na traumu, ali ne mogu da razumem da dok na njih niko ne vrši pritisak da traumu prevaziđu na svoj način, oni vrše pritisak na nas roditelje i na decu koja su odlučila da svoju traumu prevaziđu tako što će se sa njom suočiti i doći u istu školu.

Najgore od svega je što oni nastupaju kao glasnogovornici cele škole i sve dece. Kako kažu oni žele da „spasu svu ostalu decu od nasilja koje se vrši nad njima“ (ne znam od strane koga, valjda njihovih roditelja koji im daju dozvolu da idu u školu), a ne vide da su jedini nasilnici oni sami.

Svakodnevno svojim agresivnim nastupima u medijima maltretiraju decu koja idu u školu i onemogućavaju im da se oporave od traume.

Njih je oko 150 roditelja, dok je više od 800 dece ponovo u školi, što znači da ima više od 1600 roditelja koji ne dele njihovo mišljenje.

Moje dete je u stresu i plače kada čuje da bi mogli da ih izmeste na neko drugo mesto i da ne idu u svoju školu.

Čak ni deca koja su doživela najveću traumu, koja su direktno bila izložena zločinu ne žele da idu u drugu školu već žele da se vrate i neguju uspomenu na svoje drugare.

Ne mogu da razumem te roditelje, kojih nema puno ali su vrlo glasni i agresivni, čiji je fokus usmeren na objekat škole, a ne na sam zločin.

Za njih je najbitnije da se deci onemogući povratak u tu školu, a ne sam zločin koji se desio i zločinac za kojeg može da se desi na bude ni na koji način kažnjen.

Za njih je najbitnije da se ta škola zatvori pa i po cenu traume 90% ostalih učenika i njihovih roditelja jer oni misle da tako treba, a ne bave se time da sutra u drugu školu može da ušeta neko drugo dete sa pištoljem ili nožem.

Hoće li naša deca biti bezbednija u školi ako kao žrtvene jarce kaznimo direktorku, pedagoga, psihologa i sekretara skole?

Hoće li deci nestati trauma ako uđu u učionicu u drugoj školi, hoće li biti bolje koncentrisani u toj drugoj školi iako u klupi pored njih neće biti drugar ili drugarica kojih više nema?

Umesto da nas je ova tragedija sve opametila i usmerila ka jednom cilju, umesto da svi zajedno vršimo pritisak na vlast da se potpuno zabrani posedovanje oružja civilima, umesto da svaki dan protestujemo ispred Vlade dok ne dobijemo garancije da zločinac nikad neće biti pušten na slobodu, umesto da vršimo pritisak da se propismo sankcionišu oni koji šalju pretnje deci koja su preživela masakr, umesto da svi zajedno tražimo odgovornost lica koja su pustila u medije listu sa imenima i prezimenima dece, da tražimo odgovornost medija koji iznose neistine i prave senzaciju od ovog zločina, mi se razvlačimo po medijima i svađamo.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.