Došlo takvo vreme, da ne možeš ni kera da šutneš

Ali, ajde, da ne bude da pokušavam da, na neki novi način, prepričam onu pomodarsku melodramu o tome kako su ovde rijalitiji, Informer, Grand, starlete i ostali marginalni šundovi, u koje svi dušebrižnički upiru prstom za glavne krivce, pokvarili ovu našu zlatnu dečicu, i od njih napravili pokusne i zaostale majmunčiće. A onda sledi ono: „Oh, bože, pa gde mi to živimo?“, naivci se pitaju.

Ako mene neko pita – a ne pita – problem je nastao pre trideset i kusur godina, a ne od 2012, kako to ovde mazohistički voli da se ponavlja.

Elem, prijateljica je na Fejsbuk šerovala neko kompletno smeće od teksta, koje svako može da napiše, o baš onim stvarima koje sam gore pobrojao. Naravno, iz čitavog tog predškolskog sastava, sa nekog tamo već nepoznatog medija, čitalac bi trebalo da izvuče, ne upozorenje, nego, kao neko, začuđavanje „kako smo, eto, mi do svega toga došli?“.

Sizifovski sam se trudio da ga iznesem do kraja, al’, jednostavno rečeno, nisam mogao, jer sam unapred znao kakav će zaključak biti. Da nam je, eto – gle čuda, neko drugi kriv. Jer očigledno je, da je građanima Srbije – pod uticajem sopstvene propagande u poslednjih tri i po decenije – usađeno u genetski kod, da je nepogrešiv. Ili nebeski prečastan. Ili već ne znam šta još tačno, veliki je to spisak. Ali je žalosno što u skupštini, neka radoznali pročeprkaju po internetu, i dalje imamo političare koji čvrsto veruju „da ćemo se svi jednog dana ponovo negde gore ujediniti“. I koji bi sutra, na keca, da mogu, krenuli u osvajanje „svetih srpskih zemlji“. A još tužnije je što niko ne želi ni da, barem, malčice skupi hrabrosti i kaže – osim pojedinih mikro-univerzumskih filtera javnosti – da je možda, baš ovde, u Srbiji, ipak, krenulo kako ne treba.

Pa, dokaz te naše osionosti se vidi u onim trenucima, uz čašicu-dve, kada se ljudi pretvaraju u ranjene zveri, tipa: „Pokazao sam ja njoj ko je gazda u kući.“; „Dosta smo mi 500 godina robovali. Vreme je da im vratimo“; „Ako bog da, ponovo će Srbija biti na tri mora.“; „Ma, to nam rade zato što smo pravoslavci. Videće oni kada im Rusi dođu“; „Eh, da nam je Dušanovog zakonika, ne bi nam zatvori ni bili potrebni“; ili ova najnovija „Od blata ćemo mi Slobu praviti“…

Razumljivo je, da je srpski narod prostodušan i bandoglav, al’ ovakve rečenice se mogu načuti u dosta uzvišenijim krugovima. Tako da, sve te čaršijsko-kafanske rečenice su, u stvari, samo bile okidač uzdizanja mitološkog i kolektivnog ega, koji se godinama nadimao i pulsirao, dok nije počeo da gnoji, a na kraju i, skroz na skroz, puk’o. Za to nam nije bio potreban taj „mračni i zlokobni Zapad“. Dovoljna je bila Srebrenica.

Da ne dužim – prisluškujem, pre ne znam ni sam koliko, dvojicu muškaraca srednjih godina, gde ću drugde, nego u gradskom prevozu, dok sam išao prema Novom Beogradu.

Kaže ovaj levo: „Eh, bože, bože, kakvo je ovo vreme došlo.“

Na šta će ovaj drugi: „Ništa mi ne pričaj, miša im ’ebem, nije im valjao Slobo, sada im ne valja Vučić, pa šta ’oće, bre, koj’ moj, više?!?“.

Pošto sam stajao iza njih, a i prisluškivačke antene sam uperio tek pred kraj velikosrpskog većanja – nisam tačno znao o čemu se radi, ali sam mogao da naslutim. Ovaj levo je sve vreme vrteo glavom, dok je ovaj drugi samo coktao.

„Ne znam, ne znam, kažem ti, došlo takvo vreme, da ne smeš ni iz kuće da izađeš, čoveče.“, opet će ovaj uplašeniji, dok mu ovaj odvažniji opet odgovara: „Ma đavola ne smem! Ranije se, barem, znalo šta može, a šta ne može! Majku mu, bilo je i poštovanja, a sada sve naopako.“. „Jes’, vala, nije ni čudo što je narod polud’o.“, sve vreme cokće ovaj pasivniji.

„Kažem ti ja, sve su to Ameri nama zakuvali. Tu me seci, ako nisu.“, pa sve pokazuje od lakta na dole, “Ej, bre, pa sada ne smeš ni kera da šutneš! ’Će u zatvor da me teraju zbog džukela. Pa gde, bre, to ima?“. Plašljivko se samo nasmeja na to, pa doda: „Ma ovi, kako ih nazivaju, pederi, je l’, a i te džumare, zaštićeni k’o beli medvedi.“.

„E, izem ti ja Srbiju!“, zaključi se tom rečenicom čitav razgovor. I ja im to rekoh, naravno, u sebi. I to zbog njih dvojice. A i zbog još mase takvih, kao taj dvojac, kojima će „džukele i pederi“ biti krivi za sve. A niko od njih neće nigde pomenuti da još čuva svoj otačastveni transparent „SLOBO, SLOBODO!“. Ili onaj petokolonaški „GOTOV JE!“ Ko zna, možda ponovo zatreba, vidite kakvo je vreme došlo…