Dve ulice u pešačkoj zoni

U njemu sam opisao neshvatljivu razliku u krajnjem urbanističkom i estetskom rešavanju dve bliske ulice, obe u pešačkoj zoni.

Dok je Obilićev venac dobio najviši stepen estetskog izgleda, moja ulica Maršala Birjuzova, udaljena oko 50 metara jedna od druge, ostade nedovršena, zanemarena, ostavljena po strani, kako se kaže „u fioci“.

Od početka rekonstrukcije videlo se da je u trećem planu.

Gradski urbanisti su osetili gde je izvor prihoda, gde su kafići jedan do drugog, od Mažestika pa do garaže. Tu i treba ulagati, doterivati – vratiće se to stostruko u gradske kase. To je formula.

Ja sam van te formule. Drugačije gledam na slične poduhvate. Moja ulica je tiha, nenametljiva i skromna. Da li je to razlog da ostane pastorče? Mislim da ne. Napisao sam i tekst „Neprobojni zid“, uvidevši da sva moja i slična mišljenja ne dospevaju do merodavnih. Bivaju zaustavljena ispred „Neprobojnog zida“ i bez milosti se zaboravljaju.

Ako urbanisti ne žele da se bakću sa „manje važnim i manje atraktivnim ulicama“, šta je sa građanima koji tu žive više od pola veka i kojima je bez pitanja i pardona uskraćeno pravo da priđu svojim stanovima automobilom, često sa teretom i sa štapom i štakama? Ako nas urbanisti ne konsultuju i ne čitaju ono što napišemo, neka nam bar dozvole, da im pokažemo šta da urade, na dobro i nas i prolaznika. Evo, opet da im predložim:

– Ispred Sinagoge je uočljiv okrugli prostor stvoren za malu divnu fontanu. Kao slikar, mogu predložiti skicu za nju.

– Zatim od fontane, pa sve do Sremske, pa i kroz nju, po sredini ulica posaditi drveće na svakih 10-15 metara sa travom i cvećem okolo.

– Takođe i bandere sa svetiljkama.

– Klupe postaviti pored ovih elemenata.

Da, sve je to lepo, ali to ne donosi novac! Da li je ovo istina? Nažalost, moguće je, da jeste.